ArhiteK

Svaki dan Vučić povlači novi “spektakularni” potez. Da li su to greške ili kockice u novoj strategiji? Evo šta se zapravo dešava.

Upad u Rektorat. Smrt studentkinje kao politički materijal. Smena direktora N1. Napadi na Đokića. Izbori “do Vidovdana ili do kraja godine.”

Svaki potez izgleda kao reakcija. Zajedno izgledaju kao priprema.

Erdogan je 2015. izgubio parlamentarnu većinu. U mesecima koji su sledili nije paničio nego je postavljao figure. Sužavao medijski prostor, personalizovao neprijatelje, držao datum izbora otvoren dok se opozicija nije iscrpla čekajući. Na sledećim izborima pobedio je pre nego što su se njegovi protivnici smisleno koordinisali.

Svaki Vučićev potez ima funkciju. Rektorat normalizuje policiju u akademskom prostoru. N1 eliminiše nezavisno pokrivanje kampanje. Napadi na Đokića pretvaraju građansko lice pokreta u političku metu. Maglovit datum izbora drži nas sve u permanentnoj mobilizaciji dok se naši resursi troše.

Šta sada mi možemo da uradimo sa ovim?

Pre svega, ne smemo da čekamo da se slika složi sama. Slika se već slaže, ali ako ne gledamo tamo gde treba, propuštamo da razumemo kontekst. Pritisak za dobijanje konkretnog datuma izbora je jedini način da izađemo iz ritma koji neko drugi postavlja. Uspostavljanje koordinacije je jedino što trenutno može da promeni raspored figura na tabli.

Za početak, važno je da znamo šta gledamo ispred sebe. Odmah zatim je neophodan potez koji će da mu izvuče tepih ispod nogu, oduzme inicijativu i otvori nama prostor da zadajemo ritam koji nam odgovara.

Anamneza jednog neuspešnog propagandnog uratka

Treba razumeti one koji vole da manipulišu stavovima i emocijama javnosti.

Uzeo je jedan događaj koji se desio prilično davno. Sam događaj je kompleksan, ali ga je pojednostavio, izuzeo iz konteksta i emotivno „napunio“, koristeći teške reči i ciljajući na emocije gađenja, besa i moralne panike. Time ne poziva čitaoce na razumevanje konteksta, već na emocionalnu presudu.

Uz to, izuzeo se iz potrebe da činjenicama dokaže svoju tvrdnju i iznese jasan stav, prebacujući teret na publiku i stvarajući pritisak da se „hitno izjasni“ o njegovom nametnutom „gorućem pitanju“.

Na taj način izvodi i double-bind zahvat. Ako mu neko odgovori, automatski se stavlja u ulogu onoga ko se pravda. Ako ne odgovori, automatski se smatra krivim. Ako ipak traži kontekst, sledi optužba da izbegava odgovor ili da nešto skriva.

Ali ni tu nije kraj.

Potencijalnu krivicu jedne osobe on homogenizacijom širi na čitavu grupaciju spakovanu pod kišobran-pojam „kontrolisana opozicija“. Taj pojam je već emotivno obojen i gotovo automatski proizvodi nepoverenje, povećavajući verovatnoću da se bez dodatnog razmišljanja prihvati kolektivna krivica.

Sve je dodatno zaštićeno strateškom dvosmislenošću. Ako se njegova namera dovede u pitanje ili se zatraži razjašnjenje, uvek postoji izlaz u poziciju „ja samo postavljam pitanje“.

Ključno pitanje ovde je – koja je stvarna namena ovog zahvata?

U suštini, ovde je reč o meta-propagandi: proizvodnji cinizma koji ne napada samo pojedinca ili stranku, već dovodi u pitanje sam pojam opozicije, a posredno i ideju pluralizma i legitimnost političke borbe. Efekat nije razjašnjenje stvarnosti, već širenje zbunjenosti kroz oslanjanje na bullsh*ting, gađenje i strah, kao i proizvodnju osećaja bespomoćnosti i daljeg povlačenja građana iz već delegitimizovane političke sfere.

Šta bi moglo da krene naopako? 👀

Link u bio

PETICIJA RODITELJA OŠ „VLADISLAV RIBNIKAR”

Mi, roditelji učenika Osnovne škole „Vladislav Ribnikar”, izražavamo duboku zabrinutost zbog bezbednosnog rizika koji je posledica postojanja šatorskog naselja poznatog kao Ćacilend — koje se nalazi svega nekoliko minuta hoda od naše škole, u samom centru Beograda.

Ćacilend je postao prostor bez kontrole i reda, u kojem se dešavaju pucnjave, požari i drugi incidenti koji ugrožavaju javnu bezbednost. U okolini kampa sve češće se beleže napadi, krađe i nepristojna ponašanja.
Roditelji su više p**a upozoravali na te pojave i obraćali se nadležnima, ali policija i gradske vlasti ne reaguju — ni preventivno, ni po prijavama. Takva pasivnost nije propust, već znak sistemske nebrige.

Ovakva situacija ozbiljno ugrožava osećaj sigurnosti dece, roditelja i zaposlenih, naročito imajući u vidu da je naša škola pretrpela tragediju koja je duboko obeležila čitavu zajednicu.
Deca i roditelji koji su već prošli kroz iskustvo straha ne smeju ponovo da žive u njegovoj senci.
Nadležne institucije više ne mogu da se kriju iza ćutanja. One su odgovorne.

Zahtevamo:
1. Hitno uklanjanje Ćacilenda i vraćanje javnog reda i bezbednosti u centar Beograda.
2. Pojačano prisustvo policije i redovne patrole u zoni oko škole.
3. Odgovornost nadležnih institucija koje su dopustile da se u srcu glavnog grada formira prostor bezakonja i nesigurnosti.

Naša deca imaju pravo na školu i grad u kojima će biti bezbedna.
Roditelji imaju pravo da ih pošalju u školu bez straha.
A država ima obavezu da to obezbedi.

Roditelji OŠ „Vladislav Ribnikar”
(Beograd, oktobar 2025.)

Ugao gledanja

Odnos tenkova prema beogradskim ulicama i gradanima Beograda je savršen primer odnosa režima prema ovoj državi i svima nama.

Oni gaze, lome, uništavaju ako tako odluče.
Mi iz toga ne dobijamo apsolutno ništa. Gubimo normalnost, zdravlje, mir.

Iza njih sve ostaje razrovano.

Sve to zbog demonstracije lažne sile, u duhu užasne tragikomedije, a zarad održavanja patološke iluzije grandioznosti i značaja jedne grupe zlih ljudi.

Masovnost, koordinacija, disciplina, odlučnost – osnovna strategija.

Decentralizacija protesta – istovremeni manji i srednji protesti širom Srbije, u više gradova.

Stalan pritisak – kontinuitet okupljanja bez spektakla, ali sa jasnim porukama i opstrukcijama.

Ciljanje institucija – sudovi, policijske stanice, ministarstva, opštine; ne rušiti, već ometati rad (nalepnice, plakati, grafiti, poruke).

Blokade saobraćajnica – povremene, kratke, ali odlučne i efikasne.

Građanska neposlušnost – jednodnevni generalni štrajkovi, bojkot kupovine, odlaganje plaćanja računa.

Psihološki efekat ritma i postepene eskalacije – niz okupljanja gde svako sledeće privlači više ljudi, bez forsiranja „vrhunca“.

Dokumentovanje represije – snimanje nasilja režima i stalna komunikacija sa stranim medijima, EU institucijama, ambasadama.

Inkluzija i podela uloga – svako doprinosi na svoj način (prvi red, javno mnjenje, podrška, prisustvo).

Jedinstvo u namerama – izbegavati međusobne podele i osuđivanja.

Trošenje režima – razvlačenje i iscrpljivanje resursa i živaca vlasti, produbljivanje podela u njihovim redovima.

Opoziciona vatra i deset patuljaka

Nas deset u kući, hladno nam je. Moraju da se seku drva, inače ćemo se svi smrznuti. Napolju kiša lije, blato do kolena. Svi sede i čekaju, nadajući se da će možda neko drugi odlučiti da se žrtvuje za grupu.

Nakon mnogo oklevanja, jedan ipak ustaje, prihvata odgovornost, i izlazi napolje da seče drva za sve nas. Mokar je, blatnjav, umoran, ali ipak unosi drva, malo po malo. Ostali gledaju, ništa ne rade, ali zato nalaze hiljadu mana njegovom trudu:

– Pogledaj ga kakav je prljav, unosi blato u kuću.
– Ostavlja vrata otvorena, samo nam još više hladi.
– A kako seče ta drva, pa to nikad neće lepo goreti. Mali su komadi, sporo radi, nije mu to posao.

On, iscrpljen i frustriran, predlaže:

– Dobro, ljudi, ako već nećete da sečete, bar pridržite vrata, prenesite drva od ulaza do ognjišta, zapalite vatru dok ja radim. Uključite se, pomozite malo.

Ali ostali ga odbijaju:

– Ma da, pa da se i ja uprljam kao ti. Nemoj mene da uvlačiš u tvoj loš posao.
– Neću da ti pomažem kad vidim da ništa ne znaš, bolje da čekamo nekog ko će to raditi kako treba.
– Nemam ja snage sad da pomažem, hladno mi je. Hoću samo da sedim i da se grejem uz ovu tvoju jadnu vatru.

I tako svi ostaju da čekaju, kritikujući jedinog koji pokušava, nadajući se da će se pojaviti neko nov, neko savršen, neko kome će verovati dovoljno da ustanu iz svojih fotelja.

Čovek jednostavno mora da slaže.

Mislim da ima dnevnu minimalnu kvotu, ako ne ispuni - haos nastane.
Ovi njegovi već navikli.

Nekada dođe i slaže npr. o tome šta je malopre rekao, šta ima trenutno na sebi… nekada im čak priča da je neko drugi.
Oni se svi smeškaju i kao veruju mu, pa im on posle nekog vremena “otkrije” da je slagao, a oni svi kao u “čudu” - “ma nemoguće preCedniče, mi Vam svi poverovali! Bravo bravo bravo!”

A on ponosan.