Ruke govore

Pre oko dva meseca dobila sam poziv da budem predavač u okviru predmeta Školska pedagogija.

Asistetkinja Tamara predložila je da studentima pričam o znakovnom jeziku i svetu gluvih osoba.

Iako mi ovo nije prvo predavanje, svako novo nosi isti izazov;

— kako za 60 minuta ostaviti trag, držati pažnju i preneti pravu vrednost.

Dugo sam razmišljala o konceptu.

A onda sam tokom šetnji sa Hugom shvatila — ne želim stereotipe.

Želim priču iz svojih cipela.

Priču o odrastanju između dva sveta: tišine i zvuka.

O izazovima sa kojima se gluve osobe susreću svakog dana, čim izađu iz kuće.

Predavanje sam započela bez glasa — samo rukama.

Šok. Zbunjenost. Nelagoda.

Studenti to nisu očekivali.

Posle nekoliko minuta pitala sam ih: “Kako ste se osećali?”

Odgovor je bio: neprijatno, nisu razumeli šta pričam!

A onda sam im rekla:

„Ovako se mnoge gluve osobe osećaju među nama
— posmatraju svet, a ne mogu lako da iskažu svoje potrebe.”

Tokom predavanja pričali smo:
👉 o znakovnom jeziku,
👉 načinima komunikacije,
👉 ulozi tumača,
👉 ko su CODA deca,
ali
i o svakodnevnim izazovima sa kojima se gluve osobe susreću.

Pokušavali su da čitaju sa usana,
da komuniciraju bez glasa
i učili prve znakove.

I svi su rekli isto — teško je.

Ali ono što mi je dalo nadu jesu upravo oni.

Ti mladi ljudi, budući pedagozi, puni empatije, želje da razumeju i nauče više.

Istovremeno, rastužilo me je što su mi rekli da se o zajednici gluvih veoma malo govori i da nemaju dovoljno smernica za rad i razumevanje njihovih potreba.

Hvala vam, deco, na iskrenosti i sugestijama.

Dali ste mi novi zadatak
— da još više radimo na edukaciji i podizanju svesti. ❤️

Veliku zahvalnost dugujem i prof. dr Stanislavi Marić Jurišin kao i asistentkinji Tamari

koja je organizovala predavanje pod nazivom:
„Svet tišine – kako gluve osobe vide, osećaju i razumeju svet.” u okviru predmeta Školska psihologija 2 na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu.

Sport gluvih je svet o kome se malo govori🗣️

Iako, iza njega stoje ogromna odricanja, talenat i istorije koje zaslužuju da budu ispričane.

Nekada su gluvoj deci internati i škole za gluve bili drugi dom.

- Mesta, gde su odrastali zajedno, gradili zajednicu.

- Kroz sport pronalazili su pripadnost, snagu i priliku da predstavljaju svoju zemlju.

Moj tata bio je reprezentativac Srbije u fudbalu.

Osvajač 5 zlatnih medalja sa balkanskih takmičenja i 3 olimpijske medalje.

Nije jedini, pored njega bilo je mnogo njegovih drugara koji su igrali za Srbiju i osvojli brojne medalje.

Ljubav prema sportu preneo je i na mlađe generacije.

Sa neverovatnom disciplinom i strašću prema fudbalu, uvek pomerajući granice mogućeg.

Godinama je bio predsednik sportskog udruženja gluvih „Polet“.

Mesto gde se okupljaju gluvi sportist i zajednica koja je živela sport.

Nažalost, nije dočekao sportsku penziju.

Jer, gluvi sportisti, često ostaju nevidljivi u našem sistemu i društvu.

Danas, jako sam srećna kada vidim mlade gluve sportiste koji sa žarom igraju za reprezentaciju❤️

Tišina je glasnija od buke🙏

Živela sam u dva sveta 🌏

U svetu tišine i u svetu koji je pokušavao da me razume.

Mama i tata su mislili da pričam, jer su gledali kako otvaram usta i imitirala sam njihove pokrete savršeno.

Ruke su već govorile umesto mene.

A onda je došla baka.

Shvatili su — nema glasa.

Samo tišina, strah, pitanja i panika.

Vodili su me kod doktora, a odgovor je bio jednostavan:

“Stavite dlan na njene grudi.
Ako nema vibracije — nema glasa.”

Nisam lagala.

Samo sam učila svet onako kako sam ga videla — pokretima, pogledom i znakovima.

Zato danas znam koliko znakovni jezik nije samo način komunikacije.

To je most između dva sveta.

Nauči znakovni jezik.

Nekome baš tvoje ruke mogu doneti osećaj da nije sam.

Za više info piši u DM📩

Tata

Čovek koji je obeležio moje odrastanje i osoba u koju sam izrasla.

Gluv — ali nikada ograničen.

Odrastao u tišini, slušao je očima.

Njegova snaga, volja i duh nisu poznavali prepreke.

Kod njega nije postojalo „ne mogu“.

Voleo je putovanja i ljude.

U svakom gradu pronalazio je prijatelje, prilazio bez straha: “Ja gluv. Ja Srbija.“

I to je bilo dovoljno.

Razumevanje ne počinje rečima.

Ako nije bilo zajedničkog jezika — bile su ruke, pogled, osmeh.

Barijere nisu postojale.

Danas ih imamo više nego ikad — ali samo u sopstvenoj glavi.

Ne moraš znati sve.

Ne moraš biti savršen.

Samo kreni.

Makar nespretno.

Jer ako je on mogao — možeš i ti.

❤

Biti dete gluvih roditelja značilo je odrasti pre vremena.

Nosila sam terete koji nisu bili moji, bila sam oslonac, prevodilac, pomagač… sve osim bezbrižnog deteta.

Moja glavna uloga u životu - uloga pomagača.

Dugo nisam znala kako izgleda živeti za sebe.

Kako izgleda birati sopstveni mir bez griže savesti.

Proces je bio dug. Težak. Slojevit.

Ali vredelo je.

Onog trenutka kada sam odlučila da prestanem da spašavam sve oko sebe

da pustim tuđe terete i

okrenem se sebi — počela sam zaista da živim.

I nije uvek lako.

Ali je konačno moje.

Hvala mojim roditeljima, na ljubavi i odrastanju u tišini jer bez njih ja danas ne bi bila tumač i edukator❤️

Danas, im kroz svoj rad vraćam most između tišine i sveta koji govori.🤟

Kada učenica nadmaši svog mentora❤️

Priča koja inspiriše i koja je dokaz da kada radite posao sa ljubavlju, rezultati stižu.

Svaki učenik/ca koji su završili obuku znakovnog jezika u našoj školi, svojim radom i zalaganjem doprineli su da se barem malo čuje za svet tišine i znakovni jezik🤟

Naša draga Gorica je prošla put od osnova znakovnog jezika do zvanja Tumač za znakovni jezik.

👉 Uporna, vredna, istrajna, disciplinovana. Njena želja je bila jaka, da nauči znakovni jezik. A da pri tome u svom okruženju nije poznavala ni jednu gluvu osobu.

🙎‍♀️ Ona je jedini bibliotekar u Srbiji sa znanjem znakovnog jezika. Živi i radi u Šapcu, možete je posetiti na njenom radnom mestu na dečijem odeljenju Biblioteke Šabac.

✅ Ali tu nije kraj, ona je napravila iskorak u svom radu.
✅ Okupila je sve zainteresovane i prenela im je svoje znanje kroz osnovnu obuku znakovnog jezika u trajanju od 3 meseca.

📜 Bili smo pozvani na dodelu diploma gde su polaznici imali priliku da komuniciraju sa gluvom osobom a ujedno da se upoznaju sa mnom i čuju priču kako je to odrastati u porodici gluvih roditelja.

👉 Kao mentorka, veoma sam ponosna na moju Goricu što smo zajedno došle do cilja: od znaka po znaka do profesije tumača za znakovni jezik a ujedno napravili pristupačnu instituciju u Gradu Šapcu.

Vaš uspeh je naš uspeh kao mentorke i naše školice💪