Seven Rivers Earth

Рече Бојан Ристић:
И најмања биљка са јаким кореном се не плаши олујног ветра!
Слободну вољу је Бог дао човеку да бира како ће да живи, где и са ким, шта ће да ради у животу, али неке ствари су део нас. Од рођења, део нашег кода и неизбрисиве за вечност.
Идентитет је непроменљиви део свакога од нас. То је наш штит који својом енергијом испуњава наше биће. Корени наши говоре кроз векове.
Једна пробуђена кап крви у стању је да обузме целог човека и направи живу ватру.
Тада сећања, искуства и знања предака почну да струје нашим венама.
Данашњи модерни, а ипак жалосни и болесни трендови на сваком кораку смислено и намерно раде све на смањењу значаја идентитета. Свака идеја прослављања, неговања или практиковања неког дела идентитета се напада, извргава руглу и гура у страну као нешто срамотно.
Родољубље, тако дивна дубокоумно српска реч, замењена је синонимом национализам, а затим од психички оштећених људи (99% са високим звањима савременог образовања) обележена као губава.
Ипак....тај идентитет је преживео многа зла, преживеће и ова савремена.
Јачи је залог предака у нама него што је жеља "просвећених европских и светских схватања" да униште српски идентитет, а и врањски.
Ми настављамо континуитет, а они ће испарити у тренутку времена, јер...
И најмања биљка са јаким кореном се не плаши олујног ветра!

Danijela Simonovic Mitic, браво Данијела! ПС. не знам 8 појмова, а ти?

Розета на старо-пољском инструменту званом Сука, 1895. год. (Друштво љубитеља историје)

Рече Dragoljub Gajić Gaja:
После пионира фотографије у Београду, попут Гантенбајна, Ане Фелдман и оба Анастаса, у бележењу Београђана и београдског амбијента убрзо им се прикључује и наредна генерација фотографа: Панта Христић, Петар Јовановић, Никола Лекић, Лазар Лецтер... Премда је Београд у то време мала варош, а израда фотографија скупа и самим тим привилегија имућнијих, сталних и путујућих фотографа је све више, уз приметно удруживање и раздруживање у свим комбинацијама: те Лекић и Лецтер, па Лекић и Живковић, Живковић и Антонијевић, онда свако за себе...
С обзиром да је и штампање дневних и периодичних новина у замаху, атељеи лагано и стидљиво почињу да користе предности оглашавања. Првобитни огласи мени лично и нису посебно занимљиви, али овај ми је заокупио пажњу као веома живописан и изузетно документаран:
„Нов елегантно намештени ФОТОГРАФСКИ АТЕЉЕ,
Кнез Михајлова улица, на земљишту покојног Димитрија Величковића...
Част је доле потписаних јавити поштованом грађанству да смо подигли фотографски атеље, уредили га по најновијем фазону и отпочели снимања.
У нашем салону радићемо слике у разним величинама, као кабинетске, облонг, будоар, слике у природној величини и формата обичног за албуме. Исто тако извршиваћемо и снимања која спадају у врсту целе архитектуре. Осим тога, на захтевање и жељу поштоване публике и надлежне власти, снимићемо поједине знаменитије грађевине, пределе и вароши. Такође ће се израђивати колориране слике у разном облику.
У нашем салону има одвојена соба за господу, исто тако и за госпође и госпођице, у којима ће се моћи преоблачити и фризирати. Речју, прибавили смо сваку удобност. Наша ће главна брига бити да на време слике буду готове и зато, не плашећи се никаквих сметњи, учтиво молимо поштовану публику да нас изволи својом обилатом посетом почаствовати.
Лекић и Живковић
Београд, 1881.“
П.С. Ја лично волим епоху у којој живим, ал да ми неко понуди времеплов на пола сата, одабрао бих да одлепршам директно у неки од ових атељеа, завирим у ту собу у којој се даме... чешљају и успут мазнем један штос картонки па таман завршио у Главњачи.
(Био једном један Београд)

Хомољски мотиви у Кучеву. (Драган Парађина)

Српска народна ношња из Ужица, Златиборски крај, Западна Србија. К.У.Д Севојно. (Стефан Ивановиќ)

Руски сликар Vasily Dmitrievich Polenov (1844 – 1927) и његова слика „Црногорка“, из 1876. год. (Etnoistorija Crne Gore, i drugo)

Брачни пар Лекић, сликано 1926. год. (Etnoistorija Crne Gore, i drugo)

Влашка легенда Алексанадар опинкару (опанчар) из Кучева, његов син је Љуба Кржан. Био је јако способан и шаљивџија, своју робу је рекламирао фрулом и духовитим досеткама. (Paun Es Durlić)

Детаљ са Буковачког каравана одржаног 1968. године у Кистањама, на слици су Илија Четник и Стево Перић. (ОСМЈЕХ КАМЕЊАРА Буковице, Загоре и Равних Котара у Далмацији, Jovanka Bezbradica)