Psihodrom

Čudno zvuči da smo ga prozvali Praznik rada,

kada je zapravo nastao u borbi za ograničavanje i smanjenje radnih sati.
Kada smo shvatili da je važno da se borimo za svoju istinu.
Nismo samo radnici. Nemamo svoju vrednost samo kroz rad.
Imamo i drugih potreba koje su nam važne i hoćemo da budu zadovoljene.

Praznik nerada bi možda bio iskreniji naziv!

Ali to je nešto čega se plašimo pa onda sami sebe prevarimo nadajući se da će nam to obezbediti da ne budemo odbačeni. To nekako zvuči kao da smo dečica koja su se mnogo dobro prilagodila strogim roditeljima da bi mogla da dobiju malo predaha i igre. Zvuči mudro. Za dečicu.

A kada smo odrasli ljudi i imamo odgovornost za svoj život važno je da pogledamo svoje adaptacije i odbacimo one koje nisu više u našem najboljem interesu.

Koliko je važan onaj deo dana kada je naš posao završen. Kao prostor za povezivanje sa sobom i sa drugima. Prostor za slobodu, za autentičnost.
Tu napuštamo adaptaciju i ostajemo sa sobom da tragamo, da pokažemo i sebi i svetu ko smo.
Što nije lako pa onda ne čudi da se borimo sa tim i bežimo toga. Jer to je i prostor ranjivosti i zna da izgleda baš strašno da tamo idemo.

I onda i ne zvuči više tako čudno da smo ga prozvali Praznik rada. Kao da smo iskoračili ka autentičnosti i onda se brzo vratili nazad.

Ipak ne u potpunosti, jer uslovi rada se jesu uveliko promenili od 1886. I nastavljaju da se menjaju. Kao što i svaki proces promene izgleda.
Ono što je važno je da ostanemo na tom putu i istrajavamo u traganju za boljim načinima da živimo.

Tako da srećno vam lenstvovanje dragi ljudi, iskoristite ga što kreativnije možete ne radeći ništa.

Sećam se kada je rekla: ali ja ne znam šta se tu desilo. Ja sam bila tu pored nje i grlila sam je a ona je i dalje plakala i ponavljala hoću mamu, hoću mamu.

Pitale smo se obe sta se tu desilo. Kako to da je mama tu a to malo biće se ponaša kao da nije i očajnički pokušava da je dozove?

I postalo je jasno da njena mama stvarno nije bila tu.
Na jednom, svenom nivou ona je tu za svoje dete, dostupna da uradi sve što je njenom mladunčetu potrebno. Ne samo pelene i hrana. Tu je za zagrljaj, za utehu, zaštitu.
A nije tu.

Duboko u sebi ona žuri da obavi sve što treba.
Duboko u sebi ona se pita šta još treba da uradim, kako ću to sve postići, da li sam dobra majka, a supruga, žena. Imam li sve što je potrebno.

I tamo duboko je osećaj da ne, nemam sve što je potrebno i ne mogu postići sve ono što treba da uradim.

Jer kriterijumi su tako visoki, zahtevi su tako strogi, ljubav je tako uslovljena.

I ona se duboko u sebi utapa u moru tuge jer ni njena majka nije bila tu za nju kao što ona ne može da bude tu za svoje dete. Nije ni naučila, ni iskusila kako se to tako bude tu.

Jer i njena je majka bila tako uslovljavana, tako zakinuta za to da samo bude voljena.

Jer zahtevi su tako strogi, kriterijumi su tako visoki da nema ni prostora za ljubav.

A ljubav traži da samo uživamo u onome što postoji sada u ovom momentu ispred nas. Ne trebaju joj nikakvi projekti, misije, dostignuća. Sam život po sebi je sve to.

A tako nam bude teško da to dostignemo.
Da je dovoljno da smo samo tu, i da su tu oni koje volimo.

"Putovanje morem noću
je putovanje u delove sebe koji su odvojeni, poricani, nepoznati, neželjeni, odbačeni i prognani u različite podzembe svetove svesti...
Cilj ovog putovanja je da se ponovo ujedinimo sa sobom.
Takav povratak sebi može biti iznenađujuće bolan, čak i brutalan. Kako bismo počeli da radimo na njemu, moramo prvo da pristanemo da ne proterujemo ništa."
Stephen Cope

Da, dobar život ne znači biti konstantno srećan. Biti konstantno srećan je teror!

Ako je to zahtev koji pred sebe postavimo, moraćemo da odstranimo mnoge delove sebe zbog čega ćemo izgubiti vitalnost.
A vitalnost znači da možemo svesno da osetimo kako smo ustvari. Šta nas žulja, koči, ljuti, uznemirava i šta nas raduje, uzbuđuje, nosi, strast.

To je isti paket. Sve ide zajedno!
Ne možemo znati šta želimo bez toga da osetimo i ono što nam ne prija.

Ako prevarimo sebe da nam nije ništa kada jeste postajemo slepi za sve svoje emocije. Naš mozak jednostavno voli generalizacije.

A opet, kada je baš teško, neosećaj postane spas. I to je u redu. Posegnemo za tim ocepljenjem dela sebe i bude lakše. Preživimo.

A onda kada se treba vratiti u tu težinu naravno da nam se ne ide. Nismo bezveze prognali taj osećaj iz svesnosti. To jeste bilo neophodno.
Ali on ostaje, duboko zakopan u nama, crpi nas, razboljeva. To je ono kad kažeš sebi: ne znam šta mi je, osećam se tako prazno.

Jedini izlaz je da zaronimo duboko i hrabro u sebe odlučni da više "ne proterujemo ništa". Ma koliko neugodno bilo, da stojimo sa tim. Ne stoički nego u kontaktu. I ne jednom ni odjednom nego ponovo i ponovo. Da razvijamo nove strategije za život u kojem ćemo biti posvećeni istinitom odnosu sa sobom.

I tako dolazi promena.

Kaže dr Bessel A van der Kolk u knjizi Telo sve beleži da su ovo četiri fundamentalne istine ili suštinske dimenzije čovečanstva:

- naš kapacitet da uništimo jedni druge ide u paru sa našom sposobnošću da lečimo jedni druge; obnavljanje veza i zajednice je ključno za obnavljanje blagostanja;

- jezik nam daje moć da promenimo sebe i druge govoreći o svojim iskustvima, pomažući nam da definišemo šta znamo i da pronađemo zdravorazumski smisao;

- imamo mogućnost da regulišemo sopstvenu fiziologiju, uključujući i neke takozvane nevoljne funkcije tela i mozga kroz bazične aktivnosti poput disanja, kretanja i dodirivanja;

- možemo da promenimo društvene uslove da bismo stvorili okruženje u kome deca i odrasli mogu da se osećaju bezbedno i da napreduju.

Dok to čitam čini mi se da se naše društvo obnavlja. Proces je spor, da. Pustili smo puno.
Ali smo i postali svesni koliko smo zapostavili zajednicu a koliko nam je ona važna. I koliko smo mi važni njoj.
Koliko god malo imamo da damo veliko je i važno jer to je moć zajedništva.

Važno je da osvestimo mogućnosti koje imamo za regulisanje sebe lično. To je baza od koje polazimo.
I onda je važno da znamo da nama samima ne može biti dobro bez društva koje to omogućava i podupire.

A mi smo to, prijatelji moji osvestili protekle godine i dali se u akciju bez koje nema promene.
I promena je tu. Već se desila.

"Da bi oslobodilo svoju ogromnu duhovnu moć, naše unutrašnje dete mora da bude disciplinovano.

Ako se poistovećujemo sa njegovom detinjastom stranom govorimo: Uvek sam bila žrtva. Uvek ću biti žrtva- a za sve su krivi moji roditelji.

Onda do kraja života idemo kao pokisli.

S druge strane, ako se poistovećujemo sa stranom koja je detinja govorimo: Moji roditelji su bili žrtva kulture, baš kao što su bili i njihovi roditelji i roditelji njihovih roditelja. Ja neću da budem žrtva. Preuzeću odgovornost za svoj život. Živeću kreativno. Živeću u sadašnjosti.

Biti detinji znači biti spontan, umeti živeti u trenutku, biti koncentrisan, žive imaginacije, kreativan.

Većina nas zaboravila je kako da se igra, zaboravila je radost kreativnosti.

Bez radosti zatičemo se kako stalno bežimo od bola. Bez kreativnosti bežimo od praznine.
Što brže trčimo, zavisnosti su nam teže i ozbiljnije. Ne možemo da se suočimo sa svojim ništavilom. Ništavilo je temeljna teskoba detinjastih ljudi koji žive znajući ko nisu, umesto da saznaju ko su."

Marion Woodman
Svesna ženskost

Ne boj se... Neće ti se dogoditi ništa što ne možeš izdržati. Kada telo više ne može da izdrži bol, čovek se onesvešćuje; kad duša pati, poslednji stadijum patnje je oslobađanje. Tamna noć duše, čas je u kome se svetlost začinje. Strpljenje. Samo ti je ono potrebno. I poverenje; da je sve dobro i da najbolje tek dolazi. Ono što te sada tera da pomisliš kako nije baš tako, kako toliko toga nije dobro, upravo je ono što te sapliće. Nateraj se da veruješ u dobro. Tako postaješ imun na ono što dobro nije. Znaš da zlo postoji, ali te ne razboljeva. Ti si stranu odabrao. Ne boj se.... "strahovi se obistinjuju". I snovi, jednako.

"Rukopis moga brata"
Brankica Damjanović

"...naša analiza je pokazala da su terapijske intervencije kao ples između terapeutovog razumevanja, intuicije i usaglašavanja i sposobnosti terapeuta da pretoči u reči klijetove emocije i implicitna sećanja.

Iz perspektive klijenta, to je putovanje unutar sebe u prisustvu drugog; to je staza bez presedana koja otvara nove mogućnosti za kontakt unutar sebe i za međusobni kontakt s drugim."

Silvija Alari i Euhenio Peiro Orosko, u
Povlačenje, tišina, usamljenost, R. Erskin

To što svoje telo ne čujemo ne znači da nam ne govori.
Samo smo prošli kroz takve životne okolnosti u kojima nije bilo moguće da damo sebi pažnju, prostor, pauzu.

Morali smo napred, bez zastajkivanja, brzo, tačno
A tuda se jedino može proći ako samo ideš, ne vidiš, ne čuješ, ne osećaš ništa što je više od "samo me provedi kroz ovo".

I to je uspešna strategija. Prođemo.

A onda kad se napravi prostor da zastanemo, predahnemo i opustimo se, možemo pogledati koja je cena tog prolaska.
I onda nema boljeg, iako nije nimalo prijatno, nego pogledati tu cenu.

Jer sve te modrice, rane i ožiljci trebaju negu i trebaju našu ljubav i naše poštovanje. A mi im to tada možemo i dati.

Ako se plašimo, da, naravno da se plašimo i važno je da budemo i hrabri.

Terapija treba da pomogne klijentu da obogati život, a ne da bude alternativa za život, kaže Little R.
I još dodaje da uspeh u mirenju iskustava iz detinjstva na terapiji i razumevanje uticaja prošlosti na sadašnjost kojim bi klijenti uspeli da razviju narativ pomoću kojeg će objasniti šta im se dogodilo kad su bili deca, otvara mogućnost razvijanja sigurnog stila afektivnog vezivanja.

Ovakav stil nam obezbeđuje da se dobro osećamo u svom telu i sa drugim ljudima.

A da bismo do njega došli, neophodno je da istupimo iz stanja ugodne ravnoteže u kojoj vladaju mnoge naše odbrane, u stanje neravnoteže i iznenađenja.

Važno je shvatiti da dugoročno ostanak u odbrambenoj ravnoteži nosi za nas veći rizik od rizika izlaska iz nje.

Kako na individualnom tako i na društvenom planu.

I što više taj naš odbrambeni kompromis traje to ćemo imati više posla da uspostavimo stvarnu realnu sigurnost u odnosima.
Sa sobom, drugima, institucijama.

Posvećenost i istrajnost aktivnog učešća u tim procesima promene jedini je siguran put izlaska iz nezdravih kompromisa.

Tek kada sam osvestila a onda iskazala, ne nužno njima ali nužno u sigurnom okruženju uspela sam da otpustim sve one besove, sve što sam osećala kao nepravde nanete mi i da oslobodim prostor za ljubav.

Nisu to nužno velike povrede.
Neke su manje a neke veće.
Ali samo kada sam uspela da sklonim sa strane sva ona očekivanja od mene ćerke, načela i obzire okoline duboko u nas usađene, i da budem iskrena sa sobom gde me je šta kako i koliko bolelo, da iskažem ljutnju i isplačem suze, uspela sam da tome kažem:
Sada si stvarno samo prološt. Ne utičeš više na mene tako da me određuješ. Mogu sada bolje da vidim sebe i da slobodnije odlučujem o svom životu.

I onda se više ne zadržavam na tim.bolima⁹.
Pravi se prostor za druga sećanja u kojima je bilo ljibavi i poverenja i još važnije za druga i drugačija iskustva sada.

Mnogo toga i dalje učim, osvešćujem i otpuštam i tom se putu radujem jer znam šta donosi.