Hipnoterapija

Kažu, slobodan si kad možeš da radiš šta hoćeš.
To je lepa laž za nedorasle.
Kao kad detetu date šarenu lažu da se zanima dok ne shvati da od nje nema ništa.
Sloboda je, dragi moji, mnogo skuplja igračka.

To je kad imaš petlje da ne radiš ono što nećeš.

Sloboda je kad smeš da kažeš "neću", i šefu i komšiji.
Najveća sloboda je kad kažeš "NE" SAMOM SEBI - kad te uhvati ludilo da budeš neko drugi ili da radiš nešto, jer možeš, a ne zato što ti se duša tome raduje.

Mnogi bi hteli da budu slobodni, ali da im neko drugi tu slobodu obezbedi, potpiše i overi.
E, pa ne može.
Sloboda je zanat.
Vežba se svaki dan.
Ujutru, kad ustanete, pogledajte se u ogledalo i pitajte: "A šta ja danas ne moram?"
Ako nađete makar jednu stvar, čestitam. Slobodniji ste nego juče.
Ako ne nađete, ne brinite. Sutra je novi dan za vežbanje.

I da, slobodi nema kraja, uvek se može naći nešto novo što nas vodi još bliže njoj.

Ćerku Bog da ti - ne da ti bude kopija, već ogledalo. Da u njenom pogledu vidiš sve ono što si voleo kod sebe, ali nisi znao da sačuvaš. Da ti donese tvoju hrabrost, ali u njenoj boji. Da ti pokaže kako se voli bez straha, kako se plače bez stida, kako se smeje iz stomaka.

Još jednu sebe da imaš - ne da bi ponovila tvoje greške, već da ih razume. Da ih pretvori u pesmu, u priču, u tišinu koja ne boli. Da ti bude dokaz da si bio dobar, čak i onda kad nisi znao kako.

Zamisli da ti ćerka kaže: "Tata, ja te razumem." I da ne moraš ništa da objašnjavaš. Da ti samo stavi ruku na rame i ti znaš - sve je u redu. Sve je bilo vredno.

Možda je to ono što svi mi želimo. Ne naslednike, ne produžetak. Već nekog ko će nas voleti onako kako mi nismo znali da volimo sebe.

"Izvinite što kasnim", rekao je zadihano, iako je stigao tačno na vreme. "Trčao sam. Mislio sam da neću stići. Uvek mislim da neću stići."

Seo je na fotelju i nervozno protrljao ruke. Marko je bio programer, briljantan u svom poslu, ali je imao jednog neprijatelja većeg od bilo kog komplikovanog koda. Taj neprijatelj se zvao odlaganje.

"Ne znam šta se dešava sa mnom", počeo je. "Imam projekat koji je trebalo da završim pre nedelju dana. Klijent me zove svaki dan. Ja mu kažem da je skoro gotovo, a nisam ni počeo. Umesto da radim, ja gledam serije, čistim stan, radim bilo šta, samo da ne sednem za kompjuter. Što je najgore, volim svoj posao. Ali kao da postoji neka nevidljiva sila koja me sprečava da počnem."

Dok je pričao, primetio sam kako mu pogled luta po sobi, izbegavajući direktan kontakt. To je bio klasičan znak unutrašnjeg konflikta.

"Marko, recite mi šta se dešava u Vašoj glavi u trenutku kada treba da počnete da radite?", pitao sam ga mirno.

Zastao je na trenutak. "Strah. Ogroman strah. Šta ako ne budem dovoljno dobar? Šta ako klijent ne bude zadovoljan? Šta ako napravim grešku koju neću moći da ispravim? Toliko se plašim neuspeha da mi je lakše da uopšte ne pokušam."

Tu je bio koren problema. Njegovo odlaganje nije bilo lenjost, već mehanizam odbrane od straha. Pričali smo dugo, skoro dva sata, raspetljavajući to klupko misli. Objasnio sam mu da naš mozak ponekad, u želji da nas zaštiti od bola neuspeha, sabotira naše napore. Zatim smo prešli na hipnoterapiju. Uveo sam ga u stanje duboke opuštenosti, gde smo radili na jačanju njegovog samopouzdanja i menjanju percepcije neuspeha. Umesto da ga vidi kao katastrofu, učili smo njegov um da neuspeh posmatra kao priliku za učenje.

U roku od dva dana sam mu poslao personalizovanu audio terapiju, sa uputstvom da je sluša svako veče pred spavanje.

Četiri nedelje kasnije, u inboks mi je stigao mejl.

"Poštovani Gorane,

Pišem Vam sa osećajem olakšanja koji ne pamtim kada sam poslednji put osetio. Slušao sam hipnoterapiju nešto duže od 3 nedelje i moram da priznam da sam u početku bio skeptičan.

Prvih nekoliko dana nisam primećivao veliku promenu. I dalje sam osećao otpor prema poslu. Ali, nastavio sam da slušam. Negde četvrtog ili petog dana, desilo se nešto čudno. Seo sam za kompjuter bez one uobičajene drame u glavi. Jednostavno sam seo i počeo da radim. Radio sam dva sata bez prestanka.

Od tog dana, stvari su se samo poboljšavale. Završio sam onaj projekat koji sam toliko odlagao. Klijent je bio prezadovoljan. Već sam prihvatio dva nova posla i radim na njima sa lakoćom koju nisam osećao godinama. Onaj glas u glavi koji mi je govorio da nisam dovoljno dobar je utihnuo. Nije potpuno nestao, ali je sada toliko tih da ga jedva čujem.

Najvažnije od svega, vratio mi se mir. Više ne osećam paniku nedeljom uveče pred početak radne nedelje. Spavam mirno i budim se odmoran. Nisam osetio apsolutno nikakve negativne efekte, samo čisto olakšanje.

Hvala Vam što ste mi pomogli da pobedim svog nevidljivog neprijatelja.

Srdačan pozdrav,
Marko"

Čitajući njegove reči, osetio sam duboko zadovoljstvo. Ponekad, najveće bitke vodimo unutar sebe, a najveće pobede su one kada uspemo da utišamo sopstvene strahove i dozvolimo sebi da budemo ono što zaista jesmo. Sjajni i sposobni.

>> Objavljeno uz dozvolu klijenta

Goran Janjić – Sertifikovani hipnoterapeut i regresoterapeut O Hipnoterapiji Hipnoterapija i regresoterapija – put ka ličnom razvoju Goran Janjić je sertifikovani hipnoterapeut i regresoterapeut sa višegodišnjim iskustvom u edukativnom i savetodavnom radu. Kroz ove tehnike, on klijentima pruža podršku u prevazilaženju ličnih izazova, razvijanju pote...

"Bio sam dobar. Previše dobar. Toliko dobar da sam, negde usput, zaboravio sebe.
Dok sam se svima smeškao, meni su čupali živce pincetom.

Znaš ono kad ti kažu: „Ti to možeš, ti si jak“?
Prevedeno: „Ti ćeš to nekako da središ, a mi idemo na ručak.“
E pa više ne!
Od sad sam dobar - ali prvo prema sebi, a za ove sa pincetom - koliko ostane vremena."

Moj klijent, Borivoje

Pušač koji kašlje liči na glumca koji stalno improvizuje, a publika mu dobacuje da je pogrešio tekst. I onda on zna da ne radi dobro svoj posao.
A onaj koji ne kašlje, isto ne zna tekst, ali ga publika ne upozorava na to - sve dok se zavesa ne spusti. I tu nema popravnog.
Ironija je da obojica veruju da drže cigaretu, a zapravo ona drži njih.
Kašalj je glas istine, a ćutanje tiha prevara.

✨ Goran Janjić, Hipnoterapeut
📞 +381 69 100 4991
📧 [email protected]
🌐 http://www.goranjanjic.com
🔗 https://youtu.be/bsE7PD0B6LA

Život nam se pretvorio u beskonačan spisak saveta koje delimo deci, a sami ih ne poštujemo.
Govoriš mu: „Ne plaši se“, dok te gleda kako strepiš pred svakom odlukom.
Govoriš: „Veruj u sebe“, a ne smeš da kreneš u nešto novo.

Tako dete shvati, pre tebe, da reči nemaju težinu ako iza njih ne stoji život.
To je tragedija našeg roditeljstva.
Deca rastu, a mi ostajemo isti.

I onda, jednog dana, shvatiš da nisi bio učitelj, već loš primer!

Ako hoćeš da ga naučiš, moraš prvo sebe da promeniš.

✨ Goran Janjić, Hipnoterapeut
📞 +381 69 100 4991
📧 [email protected]
🌐 http://www.goranjanjic.com
🔗 https://youtu.be/bsE7PD0B6LA

Često sam stajao pred vratima za koja nisam znao da li vode iz tame ili u nju.
Nisam imao ključ. Ponekad sam mislio da ga nisam ni zaslužio.
A onda bih se, tiho, gotovo u stidu, usudio da pomislim: A šta ako je moguće?
Bila je to prva pukotina u zidu moje sumnje u sebe.
I vrata su se, bez šuma, otvorila.
Ne zato što sam znao put, već zato što sam poverovao da put postoji.

Nije lako sresti onog sebe od pre deset godina. Taj zna sve tvoje gluposti. Nosi ih sa sobom kao torbu bez rajsferšlusa.

A znaš li šta možeš? Možeš da pomogneš sebi iz budućnosti. Da mu olakšaš. Da ga ne staviš u istu torbu.

Učini danas nešto pametno, makar sitno. Da se jednog dana ne stidiš pred ogledalom koje govori: „Znao si, ali nisi hteo.“