Poslednji Grad

https://kompasinfo.rs/vladimir-kolaric-ne-utopiti-se-u-tami-roman-s-one-strane-nebojse-petkovica/

Владимир Коларић: Не утопити се у тами – Роман „С оне стране“ Небојше Петковића | Компас „С оне стране“ Небојше Петковића (Неос, 2024) је сложено, вишеперспективно структурисан, вешто и течно написан хорор роман, али у исто време

Несумњиво је лепо имати много читалаца, али је једнако вредно, ако не и претежније, имати правог читаоца. Оног који се заиста удуби у ваше стваралаштво и у њему, не устежући се да ,,копа", пронађе мноштво слојева испод основног наратива.
Част ми је да представим есеј Ivan Dželajlija о роману С ОНЕ СТРАНЕ, колика је била част да неко попут њега прочита ову причу ❤
Велико хвала, Иване 😊
Analiza narativa romana „S one strane“ Nebojše Petkovića
Roman „S one strane“, za koji se u različitim prikazima može naći epitet „roman-triptih“, ili, radikalnije, „roman u pričama“, je, pre svega, veoma ambiciozno napisan roman.
Sačinjen je od četiri zaokružene narativne celine, koje, koliko bi mogle da funkcionišu zasebno, toliko su i međusobno isprepletane pripovednim rukavcima koji su protkani kroz različite vremensko-prostorno-dimenzionalne ravni unutar čitavog „nad-narativa“, kako bismo mogli nazvati ovu knjigu u celini.
Naravno, sve prethodno napisano nikako ne znači da je u pitanju hermetičan i teško čitljiv roman. Naprotiv! Roman je veoma lak za čitanje. Odlikuju ga većinski kratka poglavlja – suštinski, scene – koje praktično ne dopuštaju prazan hod u pripovedanju. Kao takav, pravi je izbor za razbijanje čitalačke blokade, ili veoma dobar predlog čitaocima koji a) jesu strastveni poklonici horor/SF žanra i b) nisu žanrovski opredeljeni, ali žele uzbudljivo čitalačko iskustvo.
Sama činjenica da je pripovedanje u ovom romanu izvedeno toliko slojevito, pa i to da je sam tekst pun simbolike i intertekstualnosti, ostavlja više nego dovoljno prostora da se romanu priđe iz više uglova i da se tekst iščitava i tumači u nekoliko različitih ključeva.
U daljem tekstu pokušaću da romanu priđem iz dva aspekta: prvo, iz ugla sagledavanja slojevite vremensko-prostorno-dimenzionalne ravni romana i drugo, govoreći o motivu okultnog, koji čini jedno od vezivnih tkiva svih poglavlja.
Zbog ovakvog pristupa, dalji tekst će biti pun spojlera.
Creatio ex Thanato
Obimom najveća priča iz ove celine je i ona koja uspostavlja žanr (mada ću se usuditi da primetim da, iako su sve tri horor priče, nisu priče istovetnog horora), stil i tempo pripovedanja u većem delu romana.
Na početku, moglo bi se možda zameriti što je protagonista ove priče po svojoj postavci klišeiziran lik (pre svega, pisac; pisac istog žanra kog je i priča čiji je glavni lik; neimenovan je i približnih godina kao autor). Ipak, mislim da cela ideja oko fiktivnih svetova unutar priče, o kojoj ću detaljnije odmah ispod, u potpunosti opravdava ovakav izbor protagoniste.
Ideja s kojom se veoma vešto koketira jeste da su knjige (barem one koje Pisac piše) unutar čitavog univerzuma u koji je smeštena priča neka vrsta Platonove pećine.
Kada, nakon Piščeve spoznaje da se nalazi u tzv. „Pedloku“, svetu sopstvenog „Strvinarskog lokota“, entitet po imenu Trepet izgovori „Niste stvorili ovaj svet kad ste se latili pisanja. On je počeo da nastaje... mnogo, mnogo ranije.“(128) Ova teza koja je duboko idealistička se može upravo direktno povezati sa Platonovom alegorijom.
Iako na prvu loptu čak i ne deluje intuitivno da Pisac ne prepoznaje svet u kome se obreo, a on načelno „proizilazi iz njegove imaginacije“, u skladu sa samom alegorijom o pećini, Piščeva predstava tog sveta bila bi senka na zidu pećine, dok je postojanje stvarnog sveta van njegove spoznaje. U takvoj postavci stvari, oličen svet koji se javlja pred njime predstavlja mnogo snažniju pojavu, i kako je prvi put u njegovim čulima, a ne samo u razumu, ova prvobitna nelogičnost dobija zadovoljavajuće objašnjenje.
Takođe, u takvoj postavci, Pisac, u suštini, predstavlja sredstvo putem kojeg fiktivni svet dospeva u ravan stvarnog (ili možda jednostavnije, most koji ih spaja). To istovremeno opravdava 1) neimenovanost, jer je on taj most, medijum; 2) izbor profesije pisca jer upravo kroz nju vrši tu svoju funkciju medijuma; 3) žanr kroz koji pisac progovara, jer strava dolazi upravo iz tog dodira fiktivnog i realnog sveta.
Ono u čemu se nalazi vrednost Petkovićevog slojevitog stvaranja dela je i u tome da bez obzira na gorenavedeno tumačenje, podjednako je validno i tumačenje u kojima se ovakva postavka stvari tumači kroz raspravu o postojanju Tvorca , kako se tvrdi u još jednom prikazu knjige.
Dalje, prelazak s prvog na treće lice pripovedanja u poglavlju „Nivo dva“ jeste prva naznaka da je ta ravan priče izmeštena iz stvarnosti i pripada nekoj vrsti paralelne stvarnosti, ili „fikciji unutar fikcije“, o čemu će biti reči u dijalogu između Trepeta i Pisca, a takođe i prebacuje fokus s Pisca kao protagoniste na stvoreni svet.
Takođe, kada govorimo o „Nivou dva“, logika sna je takođe veoma bitna za ovaj segment priče. Ta logika se najjasnije vidi kroz lik Teodore, u samom doživljaju sveta u kome se nalazi, u prostom praćenju scena kroz koje mora da prođe do linearnog sprovođenja ka završnoj sceni ovog segmenta priče.
Propadanje lika Milana u neki „podnivo“, u kom čak ni protok vremena ne prati protok vremena iz fiktivnog sveta je još jedna potvrda toga. „On je praktično ostao ispred vrata i ovo vreme izgledaće mu kao tren“(127). Ipak, ono na šta ukazuje ovaj Trepetov iskaz je da on nije nimalo pouzdan kao pripovedač, s obzirom na to da kroz kasnije scene iz ugla sveznajućeg pripovedača veoma detaljno pratimo kroz šta je sve prošao Milan.
Spomenuti lik Milana, takođe, predstavlja i stožer okultnog aspekta prvog dela romana. Iako je Teodora „spojnica“ između lika Pisca i „kavena“, njegov lik se u stvarnosnoj ravni romana predstavlja kao istinski adept tajnih znanja. Kasnije, njegov lik će, tokom simbolički veoma potentnog rituala završiti utkan u određeni entitet iz „Pedloka“, što upotpunjuje njegov karakterni luk u tom ključu.
Inače, čitava ritualna scena u čijoj se završnici on pojavljuje, a čijeg je Teodora centralni deo pokazuje Petkovićevo duboko razumevanje metafizičkih odnosa unutar okultnih praksi. Naime, počivajući na odnosu Erosa i Tanatosa u svojoj suštini, prati se čitav njen put od pojavljivanja unutar „sveta“, čina kupanja i presvlačenja do dolaska na scenu gde ritual doživljava svoj vrhunac ne završavajući se činom stvaranja – kako bi to bilo logično, makar i stvaranjem „zla“ (npr Rozemarina beba) – već smrću, a možda je pravilnije reći i žrtvovanjem.
Nakon ovog klimaksa, dolazi segment „Kraj“, koji praktično baca peškir u lice čitaocu. Sve ono što se desilo do sad? E, pa možda se stvari baš i nisu odvijale kao što ti je servirano. Ovog p**a se, što se prostor/vremena tiče definitivno u domenu jave i u sadašnjosti, i ovaj segment jeste onaj koji pravi čvrste veze ka događajima iz „Vile“ i „Post Scriptuma“, kao i „Podstanarima“, koji se dešavaju u istoj vremensko-prostornoj ravni, samo godinu ranije.
Najednom, čitalac više nije siguran u to kako su se likovi Pisca i Teodore upoznali, kao ni koji sled događaja je doveo do svega što se do maločas desilo (ako se uopšte i desilo). Nepouzdani pripovedač je uhvatio uzde i nema nameru da ih pusti do kraja ovog dela romana.
Narativ tu, takođe, dobija svoj široki zamah, bacajući svetlo i na tajanstveni lik Saračevića, kaven čijeg je Teodora deo, i na samom kraju uvodeći Velju kao lika, i to se dešava neforsirano i prirodno, pošto svi ti delovi i pripadaju jednoj istoj slagalici.
Podstanari
Poglavlje „Podstanari“ predstavlja punokrvnu priču o ukletoj kući. Za razliku od prve, u kojoj se prepliće nekoliko podžanrova horora, Podstanari su, u žanrovskom smislu klasičnije izvedeni i dominira tzv. ghost story.
U smislu kompozicije romana, nakon prve, obimne priče koja većim svojim delom sadrži visok tempo radnje, čitaocu dopušta predah svojih sporijim tempom. Taj donekle sporiji tempo se u „Podstanarima“ nadomešćuje supstancom. Priča koja je širi okvir se (navodno) prostire mnogo godina u prošlost, a geografski sve do dalekog Velsa. U praksi, čitava radnja je svedena samo nekoliko dana i na enterijer kuće građene 30ih godina nadomak Novog Groblja.
Takav disparitet pruža jako lep poligon za priču u kojoj je strava u onom neizrečenom i naslućenom, što je tu, negde, kosmički, ko zna od kada i biće ko zna do kada.
Struktura same priče, u smislu podele radnje po delovima kuće, lepo korespondira sa Bašlarovom „Poetikom Prostora“. Ukoliko je kuća zamišljena kao vertikalno biće, kako on kaže, onda je vertikalnost obezbeđena polaritetom između podruma i tavana. Podrum, takođe, definiše kao „mračno biće kuće“ koje ima udela u podzemnim silama, dok je tavan u „racionalnoj zoni intelektualizovanih projekata“.
Tavan kao mesto na kojem se dolazi do znanja i informacija potrebnih za nastavak priče u potpunosti spada u zadati teorijski okvir. Imajući u vidu te Bašlarove teze o prostoru, veoma je logično što lik Nikole upravo na tavanu kuće otkriva fotografije, koje ga vode u putešestvije na Novo Groblje, kao i knjige Blavacke i Štajnera, nešto kasnije.
Saznanje o zlokobnom podstanaru kuće u kojoj žive, dobija u vidu sna, kroz sekvencu u podrumu, što opet, odgovara pretpostavljenoj Bašlarovoj teoriji.
Uvezujući „racionalnu zonu intelektualizovanih projekata“ sa okultnom literaturom, mislim da je Štajner simbolički dosta jaka poveznica ovih motiva, imajući u vidu da je široko polje njegovog delovanja podjednako utemeljeno i u prirodnim naukama (raciju), kao i metafizičkim učenjima. A isto, ne bi trebalo smetnuti s uma da je takođe i arhitekta, što daje novi sloj poveznici sa „Poetikom prostora“, ali i sa Nikolinom profesijom. Pošto je Nikola ujedno i pripovedač, i jedan od dvoje glavnih likova priče, imajući u vidu znalačko govorenje o zdanju u koje se useljavaju, kao i napomenu da je o Štajneru „sticajem struke, učio na fakultetu“(262), stiče se utisak da je i sam po profesiji arhitekta.
Takođe, poveznice ovog poglavlja sa preostala dva su izvedena diskretno i kroz dijalog. U dijalogu dvoje protagonista (255), pojavljuje se sledeći niz replika:
„Jebote, ovo je kao u ‘Lokotu‘!“, uskliknu Maja, pošto smo izronili iz prošlosti.
„Lokotu?“
„Znaš, bre! Knjiga koju čitam. Onaj domaći serijal o…“.
Ovime dobijamo potvrdu da se ova narativna celina dešava u „stvarnosnoj ravni“ koju uspostavlja segment Creatio ex Thanato. Isto tako, u narednom poglavlju će se pojaviti dijalog u kome dvojica se policajaca slučaja žene koja je tvrdila da je u telo njenog muža ušao duh (350-351). Ovde dobijamo i konkretnu vremensku odrednicu da ovi događaji glavnom narativnom toku prethode godinu dana.
Vila
„Vila“ odlično funkcioniše u odnosu sa „Creatio ex Thanato“ u smislu proširenja i zaokruživanja započetih priča, s obzirom na to da su delovi zapleta ovde predstavljani iz drugih uglova. Priča koja je načeta i započeta u horor tonu, sada iz drugog ugla dobija na slojevitosti utemeljenoj u „stvarni svet“, pošto ovo poglavlje, s izuzetkom svog kraja, pretežno leži u krimi/noar žanru. Umetnuta „Međuvreme“ poglavlja efektno podsećaju čitaoca na paralelne vremenske i prostorne tokove radnje, a i veza sa Podstanarima je veoma elegantno, kroz dijalog uspostavljena. Moglo bi se reći i da se ovo poglavlje nadovezuje tamo gde je prvo stalo, ali prateći vremensku liniju, uočiće se da postoje i istovremena dešavanja.
Protagonista „Vile“ se, opet, kao što je to u slučaju Pisca, može smatrati stereotipnim glavnim likom. Bivši policajac koji biva upleten u slučaj, te sprovodi samostalnu istragu, dok se njegova prepliće sa zvaničnom. Ipak, u oba slučaja iz tako postavljenih likova je izvučeno mnogo više, te tako i Velja, koji me je, izdaleka, u početku podsećao na Nika Bilejna iz „Palpa“, do kraja priče izrasta u pravog, punokrvnog lika.
Kada se već govori o karakterizaciji, smatram da je Petković kroz lik Ostoje – penzionisanog pripadnika DB, namerno ili ne, iskoristio priliku za društvenu kritiku. Naime, Ostoja je isprva predstavljen kao službenik starog kova, materijalista i ateista, čovek oslonjen na racio. Nakon susreta sa natprirodnim, svoj karakterni luk završava kao religiozan i produhovljen čovek. Uz pretpostavljeni vremenski tok u sadašnjosti (s obzirom na to da „stvarnosna ravan“ narativa veoma nalikuje našoj stvarnosti), Ostojin lik bi mogao da posluži i kao paradigma transformacije naroda, sa socijalističkog društva, potisnute duhovnosti, na društvo probuđene i reaktuelizovane duhovnosti, koja se desila s promenom društvenog uređenja.
Ukoliko je prethodno napisano samo preterano učitavanje – ne može se prevideti činjenica da snaga tog natprirodnog, koje se provlači kroz čitav roman, upravo zbog ovakvog suptilnog opisivanja, dolazi do izražaja, jer samo izrazito snažan natprirodni fenomen bi mogao od ubeđenog službenika da načini njegovu suprotnost.
Ono što „Vila“ takođe vrlo uspešno radi je i demistifikacija pripadnika već navedenog kavena. Da, u pitanju jesu mladi okultisti, alternativci, ljudi koji bi, da ostaje na tom opisu štrčali iz svakodnevice poput putujućeg cirkusa, osim ukoliko se ne bi večito krili po svojim sobičcima i tajnim odajama. Ovako, prateći kako neki od njih (sasvim dovoljno), sede po kafićima, izlaze u Beton halu i rekreativno se drogiraju vikendima dobijamo realne i žive likove.
Završnica poglavlja donosi još jedan ritual, u kome se, najzad, entitet iz „Pedloka“, otelotvoruje i u „stvarnosnoj ravni.“ Ovime on prelazi put od jednog fiktivnog lika i dolazi, praktično, na nivo lavkraftijanskog i vanvremenskog bića. Ovde se i završava okultni aspekt romana – barem u standardnom smislu.
Epilog priče, koji podseća na „višestruko dno“, u kojem se nekoliko p**a smenjuju povoljni i nepovoljni ishodi u kojima završava Velja, zajedno sa spasenom Olgom, do samog kraja održava visok intenzitet. A sam završetak koji u neku ruku ostaje otvoren, je, po mom mišljenju i jedini pravi način da se završi priča u kojoj je natprirodni faktor toliko svevremenski prisutan i duboko ukorenjen u stvarnost (i njene druge ravni).
Post Scriptum
Završni segment romana donosi kratku, dopunsku priču pretežno smeštenu u fiktivni svet „Pedloka.“ Okvir priče koji se bazira na lost-media žanru može da funkcioniše u podjednako okultnom ključu kao što su to, na primer, tajna znanja, samo transponovan u sadašnjost. Ipak, Petković ne propušta priliku da, na samom kraju romana, još jednom zaljulja uporište pod nogama čitaoca, kada replikom „[...] Pre nekoliko godina započeo sam priču o jednom mladom paru koji kupuje baš ovakvu, pod čudnovatim okolnostima, u blizini Novog Groblja.“(425), izgovorenom unutar fiktivnog sveta, ostavi veliki znak pitanja nad time da li je „stvarnosna ravan“ zaista uopšte i bila stvarnosna?

ЧУДНОВАТИ ДОГАЂАЈИ у Новогодишњој ноћи

Једно вече, један град, три приче.
У тајном сукобу поднебесних сила које тренутно бораве међу нама и неформалне организације која себе назива ГРУПА наћи ће се три личности - човек чија ће судбина постати колатерална штета, девојка спремна да прихвати опасну и непристојну понуду и створ који већ дуго жуди за искупљењем.

ЧУВАР ГРАДА

У велелепном и тек сазданом Белом граду деспота Стефана Лазаревића дешавају се монструозна убиства. Док околне силе плету своје вечите мреже око малог парчета балканске земље, а градске велможе у одсуству суверена играју своје игре, један човек - бивши капетан градске страже једини је који ће покушати да разреши мистерију и град ослободи зла које се над њим надвило.

С ОНЕ СТРАНЕ

Људи беже од ужаса, али га потајно прижељкују.
О злу и његовој природи, о привлачности забрањеног знања и проклетој човековој тежњи да завири С ОНЕ СТРАНЕ, те цени која за то мора да се плати.
Хорор роман испричан у три чина, који се надовезују, преплићу и спајају почетак и крај, попут Уробороса - митске змије која једе сопствени реп.

S one strane | Delfi knjižare | Sve dobre knjige na jednom mestu U jeku pisanja trećeg nastavka popularnog serijala pisac horor romana biva ometen bizarnim pojavama koje podsećaju na zaplete njegovih knjiga. Poznanstvo sa mladom i atraktivnom komšinicom probudiće strast, ali i niz manifestacija zbog kojih počinje da sumnja u sopstvenu percepciju realno...