LOM

VIKTOR PELJEVIN

Moskva, 22. 11. 1962.

Najpoznatiji r***i pisac nove generacije, poznat je po romanima Omon Ra, Život insekata, Čapajev i Praznina, Generacija P, Sveta knjiga vukodlaka, Brojevi, KGBT +, Otkid. . .

Preveden je na sve glavne svetske jezike. Ikona mladih ljudi, proglašen je za najuticajnijeg književnika Rusije. Živi po budističkim manastirima, uglavnom u Nepalu i Južnoj Koreji.

„Jedina prava ruska književna tradicija je pisati dobre knjige na način kako to još niko nije radio.“
~Viktor Peljevin

Glavni lik u romanu Sveta knjiga vukodlaka je lisica-devojka A Huli. U Kini i Japanu česte su priče o ženskim demonima-lisicama („Priče kiše i meseca“ (LOM, 2006); „Čudesne priče drevne Kine“ (LOM, 2006) u kojima ove nimfe zavode i sluđuju muškarce. Peljevin ovde ide dalje i pravi ljubavnu priču A Huli i vukodlaka. . .

„Evo u potpunosti izloženog tajnog metoda, poznatog u starini kao rep praznine:

1. Vukodlak mora prvo da sazna šta je ljubav. Svet, koji po inerciji stvaramo iz dana u dan, pun je zla. Ali mi ne možemo da raskinemo taj začarani krug, zato što ne umemo da stvaramo ništa drugo. Ljubav ima sasvim drugačiju prirodu, i baš zato je nje tako malo u našem životu. Tačnije, naš život je takav baš zato što u njemu nema ljubavi. A ono što ljudi smatraju ljubavlju, u većini slučajeva je telesna privlačnost i roditeljski instinkt, pomnožen sa socijalnom sujetom. Vukodlače, nemoj da postaneš nalik na bezrepog majmuna. Pamti ko si!

2. Kada vukodlak shvati šta je ljubav, može da napusti ovu dimenziju. Ali prethodno mora da izravna sve svoje račune: da zahvali onima koji su mu pomogli na putu i da pomogne onima kojima je pomoć potrebna. Zatim vukodlak mora deset dana da posti, misleći o nedostižnoj tajni sveta i njegovoj beskrajnoj lepoti. . . “
~Sveta knjiga vukodlaka

VIKTOR PELJEVIN

Moskva, 22. 11. 1962.

Najpoznatiji r***i pisac nove generacije, poznat je po romanima Omon Ra, Život insekata, Čapajev i Praznina, Generacija ‘P’, Sveta knjiga vukodlaka, Brojevi, KGBT +, Otkid . . .

Preveden je na sve glavne svetske jezike. Ikona mladih ljudi, proglašen je za najuticajnijeg književnika Rusije. Živi po budističkim manastirima, uglavnom u Nepalu i Južnoj Koreji.

„Jedina prava ruska književna tradicija je pisati dobre knjige na način kako to još niko nije radio.“
~Viktor Peljevin

Četvrti Peljevinov roman Generation ‘P’, kao i njegov roman Brojevi verovatno su najbolja književna dela o ruskoj tranziciji devedesetih godina HH veka i novim r***im tajkunima. Junak romana Vavilen Tatarski radi u industriji reklame i neočekivanim sticajem okolnosti dospeva u sam centar fantazmagorije. . .

„Mnogo od onog što je Morkovin govorio Tatarski uopšte nije razumeo. Jedino što je jasno shvatio iz razgovora bila je šema funkcionisanja biznisa u eri prvobitne akumulacije, i njena veza sa reklamom.

– Generalno – govorio je Morkovin – dešava se otprilike sledeće. Čovek uzme kredit. Za taj novac iznajmljuje ofis, kupuje džip čiroki i osam kartona smirnofa. Kad smirnof nestane, ispostavi se da je džip slupan, ofis ispovraćan, a kredit treba da se vrati. Onda uzima drugi kredit – triput veći od prvog. Njime se otplaćuje prvi kredit, kupuje se džip grand čiroki i šesnaest kartona absoluta. Kad absolut. . .

– Razumeo sam – prekinuo ga je Tatarski. – I šta na kraju?

– Dve varijante. Ako je banka kojoj je čovek dužan kriminalna, njega u nekom trenutku ubiju. Pošto drugih banaka kod nas nema, obično tako i biva. Ako je čovek, naprotiv, i sâm kriminalac, onda poslednji kredit prebacuje na Državnu banku, a čovek proglašava sopstveni bankrot. . . “
~Generation P

ВИКТОР ПЕЉЕВИН

Москва, 22. 11. 1962.

Најпознатији руски писац нове генерације, познат је по романима Омон Ра, Живот инсеката, Чапајев и Празнина, Генерација ‘П’, Света књига вукодлака, Бројеви, КГБТ +, Откид . . .

Преведен је на све главне светске језике. Икона младих људи, проглашен је за најутицајнијег књижевника Русије. Живи по будистичким манастирима, углавном у Непалу и Јужној Кореји.
„Једина права руска књижевна традиција је писати добре књиге на начин како то још нико није радио.“
~Виктор Пељевин

Пети Пељевинов роман Бројеви, уз роман Generation ‘П’, вероватно је најбоље књижевно дело о руској транзицији деведесетих година ХХ века и новим руским тајкунима. Јунак романа Стјопа долази у потпуно немогуће ситуације при покушају да убије свог главног конкурента. . . Пељевин је превазишао самог себе у једном од најсуманутијих романа модерне руске књижевности.

„. . . Продорно „и-ааа“ које је Сракандајев испуштао у интервалу од неколико секунди, постало је нешто попут звучних тапета. Нешто се десило с његовим видом – изгледа да су почеле халуцинације. У једном тренутку испред њега су била људска леђа на којима су се тресле наслаге сала, а у следећем је савршено јасно видео да пумпом за бицикл пумпа великог дебелог зеца који из неког разлога дречи као магарац [ . . . ] Са портрета на сточићу, добродушно се осмехујући, гледао га је Путин у кимону. Јасно, није гледао баханалију у соби, него некуд у даљину – тамо где су се протезала зелена пространства Евроазије, оловна вода Атлантика и жуте дине арапских пустиња. И очигледно није размишљао о њему и Сракандајеву, него о нечем важном, путиновском. Али Стјопа није сумњао да крајичком ока Путин види не само светске пожаре и буре, него и Сракандајева и њега, и да не одобрава нарочито оно што се дешава у просторији, мада, наравно, неће кажњавати због тога – прошла су та времена. [ . . . ] А за то што ће му после овог што се десило бити дозвољено да и даље живи, и не само да гмиже негде у мраку, него да дише пуним плућима, не плашећи се ни хајке ни ноћног куцања на врата, осетио је такву захвалност према новим временима, такво поверење, такву нежност, да су те емоције, досегавши незамисливи зенит, природно прерасле у незаустављив љубавни грч. . . “
~Бројеви

Milena Marković dobila je bijenalnu međunarodnu nagradu za poeziju grada Minstera u Nemačkoj; nagrada joj je svečano uručena 5. jula 2006. godine.
Nagradu, koju deli sa prevodiocima Mirjanom Milošević Vitman i Klausom Vitman, dobila je za poetski roman „Kinder“ („Deca“, LOM, 2021, nagrađen Ninovom nagradom za najbolji roman godine).
Izveštaj o dodeljenoj nagradi objavljen je u poslednjem broju časopisa „Vreme“ („Vreme“ br. 1852 od 2. jula 2026. godine).

https://vreme.com/kultura/milena-markovic-je-dobitnica-nagrade-za-medjunarodnu-poeziju/?fbclid=IwdGRjcAS6VChjbGNrBLpUImV4dG4DYWVtAjExAHNydGMGYXBwX2lkDDM1MDY4NTUzMTcyOAABHrlJio1g6s4r0yP75BtQ1mXTJFWx2Rk3Zx7kTTDCcBYNk2rSz7zA4MyV_KcU_aem_ooUmcDSQWEyqNOJqla_0WA

Milena Marković je dobitnica nagrade za međunarodnu poeziju - Vreme Dobitnica nagrade grada Minstera za međunarodnu poeziju je Milena Marković za roman u stihovima “Deca”. Podeliće je sa prevodiocima Mirjanom i Klausom Vitmanom

Dobitnica nagrade grada Minstera za međunarodnu poeziju je Milena Marković za roman u stihovima “Deca”. Podeliće je sa prevodiocima Mirjanom i Klausom Vitmanom.
https://vreme.com/.../milena-markovic-je-dobitnica.../
Foto: Milovan Milenković

Lana Trišić
(Prag, 1993)

Živi u Beogradu.

Ovo je njena prva knjiga.

„Pogledajte ispod kože. Tamo je boja. Ona s kojom se treba suočiti prije nego izađemo pred svijet. Postoji soba. Postoje vrata. Postoje ljudi žele izaći. Tada se učimo pričati. Jezik je ključ za ta vrata. Lana Trišić ovim pjesmama otvara vrata i izlazi pred svijet. Gdje nas sve to može odvesti nikom nije poznato. Ali, barem, možemo pričati o tome.“
~ Marko Tomaš

nisam rođena da budem lepa
ni da takva umrem
da ćutim dok mi leđa lome o kolena
nisam rođena za tihe smrti poljubac u čelo
meni neka crkne pas ispod prozora neka pukne sijalica
grune kiša
krvari trešnja pored p**a
neka neko vrisne
živote pičko jedna vrati je!
neću beli sanduk
da me spuštaju pažljivo
hoću da me spale u peći
vuku za kosu
neka psuju
viču
hoću da mi deca trče oko groba da se peva
neko gadno kolo
nisam bila sveta
čista
nežna
noću sam mazala srce
kao ranu
govorila mu
sutra ćeš opet da biješ
kada umrem
neka mi vežu ruke
trakom od svilenih gaća
neka na krstu napišu
ova je volela
više nego što je trebalo
i nikad
kao što je mogla.

Knjiga sećanja na Velju Pavlovića ovde je da ne zaboravimo našeg „dobrog duha Beograda“ i podsetimo se onoga što je radio i ostavio nam kao deo naših života u ovom gradu.

„Čitav svet, pa i kulturu u njemu, osećam rokenrol srcem.“
Velimir-Velja Pavlović 1953 - 2022

„Dobri duh Beograda“, „svetionik kulture koji daleko baca svetlo sa vrha Beograđanke“, rođen je, živeo i umro u Beogradu. Preko 40 godina bio je u novinarstvu. Od 1978. radio je u Studiju B, gde je postao urednik kulturnog programa. Od 1992. vodio je emisiju „Nivo 23“. Razgovori s eminentnim gostima vođeni tokom burnih devedesetih i kasnije, pune tri decenije, dragoceno su svedočanstvo vremena i skoro da nema domaćeg značajnog stvaraoca u kulturi koji nije prošao kroz ovu emisiju. Nakon toga je radio vrlo zapažene serijale „Duhovnici“ i „Nezaštićeni svedok“.

„Novinarstvo je jedna od onih retkih profesija koje imaju misiju. Trebalo bi da popravlja svet, da se bori u ime i za račun obespravljenih, zaboravljenih, napadnutih bez razloga od razularene rulje. Ima profesija kao što su hirurg, sudija, sveštenik, kojima se ne možete baviti ako imate prljave ruke . . . Ali i novinar mora biti osoba besprekornog morala, jer ko će inače da vam veruje u to što pišete i govorite?!“
~ iz intervjua Velje Pavlovića za „Večernje novosti“, 2019.

„Velja Pavlović je bio (strašno je govoriti o njemu u prošlom vremenu) iz onog reda kulturnih pregalaca koji se opasno proredio. A to su oni koji zastupaju osetljivu zonu dobrog duha Beograda. Bio je radoznao, otvoren za druženje i komunikaciju, odabrao je da se bavi kulturom u najširem smislu, i to na TV-mediju, gde je kultura ponajviše nastradala pod naletom olake brzine, površnosti i neznanja. Veljin kulturni serijal „Nivo 23“ (to je bio sprat one zgrade čiji je simbol bio Duško Radović) godinama je predstavljao i otkrivao znane i neznane. Sada to ostaje kao nedosegnut uzor. . . “
~ Milan Vlajčić

„Sve što je radio, činio je iz jednog posebnog ugla koji je ostalim novinarima bio nedostupan. Možda i nerazumljiv. Bio je skroman, blag, i duboko uveren da istražujući teme o kojima je pisao i govorio, istrajno izgrađuje sebe. I toga se nije stideo. A i bez uobičajene ambicije i želje da sebe stavlja u prvi plan. . . “
~ Mirjana Ognjanović

„Zvezdano nebo iznad mene i moralni zakon u meni“, ovo geslo kao da je vodilo Velju Pavlovića kroz život. Kada opisuje svoj doživljaj Božića u planini: „Sneg i neprohodni smetovi, zima kada drvo puca od hladnoće a nebo je vedro, noću obasjano zvezdama posebne zlatne boje koju nikad ne vidimo u gradu, već samo iznad brda i šuma“, veruješ da je on sad tamo, među tim zlatnim zvezdama. . .

Aleksandar Dobrijević
(1971)

Predaje Etiku na Odeljenju za filozofiju Filozofskog fakulteta u Beogradu.

Izdavačka kuća LOM objavila je dva njegova romana: Mešavinar (2018) i Malj za učenjake (2023), kao i zbirku poezije Bolje je već bilo (2025).

Zemun, Oklahoma zaokružuje trilogiju započetu romanom Mešavinar i nastavljenu romanom Malj za učenjake, ukrštajući prethodne narativne svetove u jednu raskošnu, bolnu i grotesknu završnicu.

Glavni akteri romana, Meš i Roš, zatiču se u Oklahomi kao nehotični učesnici porodičnih preobražaja koji nadilaze granice krvi, jezika i zavičaja. Njihova priča vodi ka mestu koje pre toga nije postojalo ni na jednoj mapi, ali će, jednom imenovano, postati simbol svega što se u ovoj trilogiji gubi, nalazi i iznova izmišlja.

„. . . onda sam predložio da mi damo naziv toj parceli, nekoliko dana pre toga dangubio sam na internetu i bio znatiželjan da saznam koliko naselja u Americi nosi naziv Beograd ili, tačnije, Belgrade, izuzev onog naselja na periferiji Oklahoma Sitija koje se nekad tako zvalo, postoji najmanje pet naselja, u različitim američkim državama, koja i dalje nose naziv Beograd, ali u kojima nema nijednog stanovnika srpskog porekla, Beograd, Misuri, oko dve hiljade stanovnika, Beograd, Minesota, mala varoš američkih penzionera, Beograd, Montana, oko četiri hiljade žitelja, Beograd, Nebraska, selo sa svega sto trideset duša, Beograd, Mejn, blizu tri hiljade ljudi, mogli bismo, eto, da toj parceli damo naziv Beograd, Oklahoma, da vratimo Oklahomi ono što je nekad imala, Meš je odjednom ispalio rezolutno NE, u nekadašnjem Beogradu nadomak Oklahoma Sitija pretrpeo je takozvane ritualne, a u stvari najbrutalnije i najsurovije moguće batine zbog kojih je morao da bude hospitalizovan, pa me je zamolio da na internetu potražim ima li nekog naselja u Americi koje nosi naziv Zemun, nema nijednog, e pa, reče Meš, moj je predlog da toj parceli damo naziv Zemun, Oklahoma. . . “

Marija Paunović
Niš, 1974.

„Manifest preživele romantičarke“ njen je prvi rukopis.

ponekad
osetiš miris nečijeg parfema u prolazu
i u trenu ti se ceo život sruči na glavu
sruči se kao grad u proleće
iznenada, bez upozorenja
bolno lupa u glavu i leđa
uspomene se vrate opipljive i žive
i džaba ti je da se štitiš rukama
boleće te još više
osetiš opet toplinu letnje večeri
sediš na keju i gledaš u reku
igraš na žurci znojava i srećna
di-džej siđe na podijum i zaigra sa tobom
a ti si obučena kako P**i i imaš žice u kikama ležiš na steni i gledaš more naglavačke preživiš buru nasred zaliva u gumenom čamcu dok sevaju munje i uleću u vodu

[ . . . ]

ponekad
osetiš miris nečijeg parfema u prolazu
i setiš se svega što je bilo
svega što je trebalo a nije bilo
setiš se svega što nije ni sad
onoga što neće biti nikad
pitaš se koji je smisao svega
i od mirisa tog parfema
grunu ti suze na oči
pogledaš u telefon, a znaš
znaš da ti poruka nije stigla.

"Na vrhu, kad tone dan i dok vetar oblikuje samo mene, raširenih ruku, kao na pramcu, plovim beskrajnim nebeskim tesnacem."

JOVICA IVANOVSKI
(SKOPLJE, 1961)

Istaknuti makedonski pesnik. Objavio preko dvadeset knjiga poezije, zastupljen je u mnogim antologijama i preveden na petnaestak jezika.

„. . . pesnikovom poetikom dominira jedak i ubojit humor čije tamne nijanse samo dodatno upućuju na činjenicu da je lirika Jovice Ivanovskog pre svega lirika egzistencije. . .“ (iz osvrta Damira Šodana u knjizi Žena suvozač).

Lebdiš na vrhu
nepregledne ležaljke.
Iznad tebe stara planina hladi svoje noge
lavoru mora.
Vetar je, kao dečja lopta, zaglavljen u gustoj krošnji drveta. Gađaš ga kamenjem, otresaš grane i ništa.
Sparina i duboka mentalna siesta,
zakrpljeni san u odrpanoj senci.
Ako akcija završava s posledicama,
nepokretnost je rezultat
unutrašnjeg mira – vadiš se.
Teret poznatog nije ti težak i ne bi ga
menjao ni za šta nepoznato.
Letiš pogledom, naoružanim cvikerima za sunce, lakoćom leptira.
Ležeš s galamom u mislima,
a budi te tišina.
Ovde i snovi imaju nevinost.
Ne sanjaš da si opet dete,
već si dete koje sanja.