Booka

Nekad je jesen počinjala sveopštim šumom u krošnjama, da bi uskoro lišće stalo da se u beskrajnim slapovima otkida i pada, lepršajući i kovitlajući se u vazduhu, tako da je izgledalo kao da se čitav svet peruta. Puštali bismo ga da se nagomila. Držali smo se kojekakvih izgovora da ništa ne preduzimamo dok su se svaki dan
sve veći komadi neba ukazivali kroz ogolele grane.
Prvog narednog vikenda nakon što bi lišće opalo, poput vojske bismo prionuli na njegovo čišćenje i odlaganje na gomile na ulici. Različite porodice imale su različit pristup. Bjuelovi su unajmljivali tročlani tim, tako da su dvojica radnika grabuljala po dužini travnjaka, dok se treći kretao upravno na njih, podražavajući formaciju koju je gospodin Bjuel koristio na Himalajima tokom
Drugog svetskog rata. Picenbergerovi su sami po sebi predstavljali desetočlanu mobu – dvoje roditelja, sedmoro tinejdžera i jedna dvogodišnja katolička omaška s plastičnim grabuljicama.

Stigla je dopuna cegera.

.books - Mračna kći Elene Ferante je knjiga o toksičnom odnosu majke i dece, odnosu koji se izgleda nasleđuje, generacijski prenosi. Leda je učiteljica, razvedena je i u četrdesetim je, a ima i dve ćerke koje žive sa ocem u Kanadi. Odlazi na odmor gde će na plaži upoznati porodicu, toliko haotičnu, da će njihovi razgovori i situacije navesti Ledu da se priseti trenutaka iz mladosti, a pogotovo svog odnosa sa decom.

Iako je kratka knjiga, zaista je možemo raščlaniti na nekoliko zanimljivih tema. Najpre imamo tu opsednutost porodicom koju ne poznaje. Leda je u svojoj glavi isprojektovala razne karakteristike o njima pre nego što ih je upoznala. A onda su je te projekcije naterale da se priseti svih onih situacija kada je bila loša majka, a pozadina toga jeste to što je i ona imala lošu majku. No, ono što je zanimljivo jeste koliko god Leda bila svesna da odnos koji je imala sa svojom majkom nije dobar, ona izgleda ne može da izađe iz tog začaranog kruga pa negde svesno, a nekad i nesvesno, pravi iste greške u komunikaciji i postupanju sa ćerkama. Sada, kada je sama i ima sve vreme ovog sveta za sebe, toga postaje svesna, ali čak ni sad ona to ne menja jer kako kaže konačno oseća slobodu u toj samoći, bez obaveze prema deci osim povremenog javljanja na telefon i nekih površnih razgovora. Čini mi se kao da postoji odnos između nje i njenih ćerki samo zato što su majka i ćerke, kao da tom pukom slučajnosti one moraju da imaju nekakav odnos, jer kako da baš nemaš nikakav odnos sa majkom, zar ne?

Ovo je potpuno nova perspektiva tumačenja odnosa. Zanimljivo je da majka tako opisuje svoju decu na način na koji ih Leda opisuje, jednostavno to se ne očekuje od majke. Ne očekuje se tako surova i oštra kritika njihovog ponašanja, njihovih tela, njihovog izbora prijatelja ili partnera. Šokantne odluke, koje je donela kao mlada majka a sa kojima će nas postepeno upoznati, pojasniće nam zašto je njihov odnos toliko toksičan. A onda imamo i taj motiv toksičnosti koja se nasleđuje. To je kao kada dete u detinjstvu prođe kroz ozbiljno psihičko i fizičko nasilje pa onda i samo postane nasilnik, jer jednostavno ne zna za drugi način funkcionisanja. w

Cara Lazara 12

Sreda na Bulevaru.

- Jedna od knjiga koje uvek preporučujem, posebno kada neko traži složene (i dugačke) porodične sage, je i “Midlkseks” Džefrija Judženidisa, roman koji mi je pre kada sam ga pročitao pre nekih 5-6 godina bio odličan, i čini mi se da mi je čak bio u top 3 knjige te godine (uskoro dobijamo i novo izdanje i ovog romana). I to ne samo zbog priče i zapleta koji je potpuno originalan, niti zbog činjenice da će mi dugačke porodične sage uvek biti pun pogodak, već i zato što je Judženidisova proza baš ono što volim u književnosti. I kasnije, kada sam čuo pozitivne komentare za “Samoubistvo nevinosti” od ljudi koji su je čitali, stavio sam je na TBR listu, ali je srpsko izdanje dugo bilo rasprodato - sve do sada, pa je na red stigla i priča o sestrama Lisbon.

Ko je gledao film sa Kirsten Danst, onda zna o čemu je ovaj roman - ja ga nikada nisam odgledao i u priču sam ušao bez ikakvog predznanja. Roman je prilično mračan od samog starta - smešten je u američko predgrađe krajem 70-ih godina i počinje tako što saznajemo da se i poslednja sestra Lisbon, Meri, ubila baš kao i njene sestre pre nje. Priča nas zatim vraća malo u prošlost, kada upoznajemo sestre - Sesiliju, Luks, Boni, Terezu i Meri, a najmlađa, Sesilija, izvršava prvo samoubistvo. One odrastaju u veoma zatvorenoj porodici pod strogim pravilima majke, skoro potpuno izolovane od spojnog sveta. Jasno nam je da će se u roku od dve godine svih pet tinejdžerki ubiti, a priču pripoveda grupa dečaka iz komšiluka koji su kao tinejdžeri bili opsednuti sestrama i koji se, nekoliko godina kasnije, vraćaju tim događajima pokušavajući da razumeju šta se zapravo dogodilo.

Koliko god da mi upoznajemo sestre Lisbon u toku ovog romana, one nam do kraja ostaju misterija. Jedan razlog tome je činjenica da priču saznajemo iz perspektive tih momaka pa i ne možemo dobiti prave informacije o stanju u kući, niti o razlozima njihovih samoubistava. Zato je jako bitno od samog starta to i (ne) očekivati od romana.

👇🏼 (nastavak) w

Ivan Milenković je za Vreme napisao tekst o knjizi "1983.". Nije do pisca da govori o kritikama i viđenjima vlastitih knjiga. Možda samo da kažem kako je Milenković knjigu pročitao veoma blisko onom što je bila moja namjera kad sam knjigu pisao. Uglavnom, o knjizi "1983." pisalo se u zagrebačkom Expressu, u ostalim hrvatskim medijima, na HRT-u i u kojekakvim drugim režimskim glasilima, govor o knjizi i njezinom piscu tradicionalno nije dopušten. Stoga mi je, kao i kod prethodnih mojih knjiga, dragocjeno ono što se o njima piše i govori izvan ove zemlje.
"Poigravanje pravilima igre" Ivana Milenkovića možete naći na linku u komentaru.

Slobodno uđite.