BeFem

Rosvitha nije krenula na put zato što je morala već zato što više nije želela da ćuti.

Jedna žena, majka i sugrađanka, odlučila je da umesto straha izabere hrabrost i da svojim koracima probudi druge.

Dok tabloidi pokušavaju da je predstave kao metu, ona ostaje glas ljudi koji traže pravdu, odgovornost i društvo bez korupcije.

Napadi na pojedinca koji mirno govori ono što mnogi misle nisu znak snage već znak panike.

Njena borba nije samo lična - ona je podsetnik da promena počinje onda kada neko prvi ustane.

Rosvitha danas hoda za sve koji ne žele da odustanu od istine, budućnosti i dostojanstva.

Najmanje što možemo da uradimo jeste da njen glas ne ostane usamljen.

Prošle godine je zabeleženo 18 femicida iz medijskih naslova.

Ali o femicidu još uvek nema rasprave u Narodnoj skupštini.

🚨 „Žene nisu za hirurgiju.“

Iskreno, dok pravimo Sramometar i Blamometar često se pitamo kad je dosta ovakvih izjava.
Kad će stručnost prestati da se meri rodom a ne znanjem?🤦‍♀️

Posle našeg poslednjeg Sramometra, javile ste se u ogromnom broju.Besne, duhovite, precizne, glasne i pametne.
Vaši odgovori su nas inspirisali da pokrenemo novi format „šta žene pišu kad im je dosta“.

Dosta nam je predrasuda koje se predstavljaju kao „stručno mišljenje“ dok omalovažavaju ženw koje svakodnevno spasavaju živote, vode timove i razbijaju stereotipe.

Želimo više pametnih žena i mnogo manje mizoginije.

Nastavite da nam šaljete svoje reakcije, poruke i iskustva jer kad žene progovore predrasude počinju da pucaju. 🚨

Kako možeš da pomogneš Ivi i njenoj mami:

💜 Doniraj preko GoFundMe platforme.
💜 Uplati direktno na račun 265000000704727996 na ime Iva Tanacković
💜 Podrži preko Ko-fi ili PayPal na linku našeg storija
💜 Angažuj Ivu za fotografisanje događaja.
💜 Podeli ovu priču kako bi što više ljudi saznalo za slučaj.

Iva je fotografisala Slaviju i proteste koji su obeležili prošlu godinu: ljude, bes, solidarnost i zahtev da nasilje prestane, a dok je stajala ispred, a ne iza kordona, njen sopstveni život postajao je sve nesigurniji.

Zahvaljujući svima koji su donirali, delili i slali podršku, Iva je do sada platila 1.100.000 dinara. Taj novac je otišao direktno na dug i pomogao da se izvršiteljski pritisak privremeno zaustavi.

Ali borba još nije gotova. Da bi dug bio u potpunosti zatvoren, potrebno je sakupiti još 351.663 dinara do polovine maja. Za Ivu i njenu 85-godišnju mamu, to znači mogućnost da ostanu u svom domu i da konačno odahnu bez stalne pretnje izvršenja.

Za kontekst: 1.100.000 dinara je skoro 10 prosečnih neto plata, oko 17 minimalaca i više od 19 minimalnih potrošačkih korpi.

To je novac koji je mogao da znači račune, hranu, lekove, opremu za rad i mir za dve žene.

Umesto toga, otišao je na dug nastao zbog renoviranja zgrade na koje nisu pristale, već su bile nadglasane od strane drugih stanara, i sistema u kome se dug građana i građanki brzo pretvara u pretnju domu, čak i ako iznosi manje od 4% vrednosti tog doma.

Ovo nije samo Ivin lični finansijski problem, ovo je pitanje prava na dom, zdravlja, sigurnosti i života bez stalne pretnje izvršenja. Ovo je pitanje koje (može da) se tiče svih nas.

Sada nam treba još jedan talas solidarnosti.

Doniraj. Podeli. Pošalji nekome ko može da pomogne.
Solidarnost je dom.
Ne damo da dom postane plen.

Nisu svi muškarci“, ali je svaki femicid počinio muškarac.Svaki put nakon što žena bude ubijena, umesto pitanja zašto institucije nisu reagovale, slušamo ista opravdanja:

„Mora da ga je izazvala.“
„Takav je.“
„Niko nije mogao da pretpostavi.“

U Sarajevu je ubijena Elma Godinjak uprkos zabrani prilaska i uprkos zakonu koji femicid prepoznaje kao posebno krivično delo.To znači da problem nije samo u zakonima koji ne postoje, već i u sistemima koji postoje samo na papiru.

Kada institucije ne reaguju, kada mediji od femicida prave senzaciju, a javnost traži krivicu u ponašanju žene, tada nasilje postaje društveno dozvoljeno.

Ovo nije izolovan slučaj niti „porodična tragedija“ već posledica normalizacije nasilja nad ženama.

Organizacije civilnog društva u Bosni i Hercegovini, kao i neformalna grupa novinarki i novinara u Federaciji BiH, reagovale su i jasno ukazale na odgovornost institucija, medija i društva u kojem se femicid i dalje relativizuje.

U Srbiji godinama čekamo da femicid bude prepoznat kao posebno krivično delo, dok istovremeno brojimo žene ubijene od strane partnera, bivših partnera i članova porodice.

Femicid u Sarajevu nas je još jednom podsetilo da femicid i nemar prema ženskim životima ne poznaju granice.

🚨 Sramometar 06/26 | Slučaj Vladimir Đukić 🚨

Tokom gostovanja u emisiji „Ćirilica Milomira Marića“, Vladimir Đukić izjavio je da „žene sve mogu, osim da budu hirurg“, čime je javno promovisao mizoginiju, rodnu diskriminaciju i profesionalno omalovažavanje žena u medicini.
Umesto da znanjem i iskustvom doprinese javnoj debati, izabrao je da žene predstavi kao manje sposobne za jednu od najodgovornijih profesija.

Ovakve izjave ne predstavljaju samo lični stav - one održavaju sistem u kojem se žene i dalje suočavaju sa nevidljivim barijerama, potcenjivanjem i uskraćivanjem jednakih prilika za profesionalni napredak.
Integritet javnih funkcionera i ugled medicinske profesije ne grade se diskriminacijom i bahatošću, već poštovanjem, odgovornošću i podrškom jednakim mogućnostima za sve.

Vladimir Đukić je lice sistema koji stručnost meri rodom a ne znanjem i koji mizoginiju normalizuje kroz javni prostor i institucije.

📌 Da njihova sramota ne prođe nezabeleženo.

Blamometar: Medicinska etika? Sedi, jedan.

Od viralne izjave pevačice internet je uradio svoje – mimovi, šale, beskonačni reposti.

Ali onda je neko odlučio da tu „foru“ preseli u ordinaciju.I tu prestaje da bude smešno.

Jer kad lekar kaže „lepe pacijentkinje zakazujemo od 4 do pola 7“, to više nije mim – to je poruka.Poruka da izgled ima prednost nad zdravljem a da je medicina samo još jedna scena za stare, loše viceve.

A nije.

⚡ Blamometar je neformalna aktivistička inicijativa žena koje se bave ljudskim pravima, posebno pravima žena. Beležimo izjave koje izazivaju kolektivni transfer blama i ne bavimo se samo političarima, već celokupnim javnim diskursom.

👇
Koja te izjava javne ličnosti u 2026. naterala da pocrveniš, vrisneš ili kažeš „ne mogu da verujem“? Piši nam u komentarima.

U vremenu hiperprodukcije sadržaja, glasovi koji ne pristaju na tišinu postaju sve ređi.

Ipak, postoje autorke koje biraju da govore o onome što se često prećutkuje - o ranjivosti, telu, mentalnom zdravlju i iskustvima koja književnost nerado priznaje.

Književni rad Danijele Repman otvara prostor upravo za priče koje traže pažnju, razumevanje i odgovornost.

Ovogodišnju nagradu za književni doprinos feminističkoj zajednici smo dodelile Danijeli Repman za hrabre prostore i razgovore koje otvara.

Održavanje događaja i kampanju Bring the noize podržali su The Kvinna till Kvinna Foundation i UK International Development, kao i Equality Fund, Global Fund for Women i OAK fondacija.

Poslednjih dana u Lazarevcu svedočimo javnom ponižavanju i napadima na žene. Novinarke su sistematski targetirane, dok su aktivistkinje kontinuirano izložene pritiscima i ignorisanju.

Institucije, umesto da zaštite, ostaju zabrinjavajuće neme i pasivne. Takvo nečinjenje dodatno produbljuje nesigurnost i šalje poruku nekažnjivosti.

U lokalnim sredinama napadi su sve učestaliji, a žene koje javno istupaju postaju posebno ranjive. Njihova vidljivost često znači i veću izloženost nasilju i zastrašivanju.

Ne pristajemo na normalizaciju nasilja kroz ćutanje ili relativizaciju. Solidarnost mora biti jasna, glasna i organizovana.

Koliko zapravo znamo o ženama koje su učestvovale u borbi za slobodu?

U narodnooslobodilačkom pokretu žene su bile mnogo više od sporednih figura - nosile su otpor, organizovale, lečile, povezivale i menjale tok istorije. Ipak, njihova imena danas retko izgovaramo a njihov doprinos često ostaje na margini.

U vremenu kada se istorija lako prepravlja, najlakše se brišu upravo one koje su morale najviše da se izbore.

Publikacija „Moja baka partizanka“ nastaje kao odgovor na to zaboravljanje i način da se glas vrati ženama koje su ga odavno zaslužile.

Ženska borba ne pripada samo prošlosti, ona živi u načinu na koji pamtimo, govorimo i gradimo svet danas.

Priznanje za čuvanje ženske antifašističke borbe dodelile smo autorkama publikacije „Moja baka partizanka“ - Ljiljani Todorović Jovanović, Teodori Denić, Rosi Drmonjić, Sari Jovanović i Jeleni Perić, jer znaju da zaborav nikad nije neutralan.

Održavanje događaja i kampanju Bring the noize podržali su The Kvinna till Kvinna Foundation i UK International Development, kao i Equality Fund, Global Fund for Women i OAK fondacija.