Dzodan

2025. godina predstavljena u 25 intimnih trenutaka koji su naknadno sazreli. Zahvalan sam vam ako u komentaru ostavite broj fotografije koja vam je favorit.
https://www.dzodan.com/blog/2025moments

Razglednica Empatije
11. meseci od pada nadstrešnice u Novom Sadu. 16 ubijenih, 0 odgovornih.
01.10.2025. godine

Podrška građana Bojani Savović ispred Visokog saveta tužilaštva. 29.09.2025. godine

Komemorativna šetnja Srednjoškolci pamte. Pamte 16 žrtava korupcije u Novom Sadu i pamte brutalnost policije prema njihovim vršnjacima.
01.09.2025. godine - Beograd

Komemorativna šetnja "Srednjoškolci pamte" povodom 10 meseci od pogibije 16 ljudi usled pada nadstrešnice u Novom Sadu.
01.09.2025. godine Beograd

Priznajem da se meni grešnom znalo učiniti kako je u našem narodu jezik previše plitak da bismo na njemu izgradili društvo. Činilo mi se da je jezik preplitak, a strah predubok. Onda se desilo da zajedništvo, kao najveća sveta tajna, učini da strah presahne, a jezik čak i u svojoj najskromnijoj formi postane dovoljno raskošan da se sa njim učini nemoguće i dočara ljubav jednih prema drugima.
https://www.dzodan.com/blog/pisak-slobode

Trnovac

Ustručavam se da komentarišem pomilovanje nasilnika jer imam potrebu da se izvinim ukoliko baš nijednom ne opsujem. Sećam se tog jutra kada nas je sačekala vest da su četiri nasilnika jurili studente zbog lepljenja nalepnice na kantu ispred prostorija SNS i sećam se koliko besa mi je izazvala situacija u kojoj četiri simpatizera SNS tuku bespomoćnu devojku na pločniku, rukama, nogama i bejzbol palicom, polomivši joj vilicu tom prilikom. Sećam se i njene ispovesti o tome koliko je potresno doživela tu situaciju i koliko su joj povrede otežale život jer dugo nije mogla da jede normalno. Taj monstruozni napad u kome nasilnici tuku devojku dok leži na pločniku deluje kao nešto što izaziva već dovoljno besa, ali onda predsednik odluči da te bitange nazove junacima koji nikom na senku nisu stali. I naravno priča ne staje tu nego koristi svoje ustavno ovlašćenje da te nitkove pomiluje i time nastavi da rastura pravosuđe, još više podiže tenzije u društvu, ruga se svakom normalnom građaninu i otvoreno priznaje da je nasilnik i da će podržati bilo kakav oblik nasilja dok god ide njemu u korist.
Postojanje institucije pomilovanja od strane predsednika republike može imati smisla u retkim i specifičnim slučajevima,a postoji upravo da bi se sprečili mogući propusti u radu pravosuđa. Ta mogućnost postoji da bi izvršna vlast, koja inače ne bi trebalo da utiče na sudsku, mogla reagovati ako primeti da presuda, iako je doneta po zakonu, nije obratila pažnju na sve okolnosti koje bi je učinile i pravednom. Pomilovanje je smisleno i kao humani akt ukoliko je specifično zdravstveno stanje ili porodični uslovi u kojima se osuđeni nalazi, a posebno ukoliko se proceni da je u međuvremenu došlo do dubokog pokajanja i rehabilitacije osuđenog. Dobar primer za to može biti pomilovanje Žarka Lauševića od strane tadašnjeg predsednika republike Borisa Tadića, kada je jedan od glavnih razloga bio taj što je osuđeni već odležao veći deo kazne, a prema jednoj od prvostepenih presuda čak i celu kaznu, kao i to da se od Lauševića, s obzirom na sveukupno delovanje, razmišljanje i ponašanje ne može očekivati da ponovi isto ili slično delo. U posebnim okolnostima pomilovanje može doći i kao politički gest i za njim se poseže ukoliko je procena da takva odluka može doprineti pomirenju ili stabilizaciji društva.
Jasno je da ništa od navedenog nije slučaj kada se direktno pomiluju batinaši, pa zbog mogućih proizvoljnih upotreba ove institucije i postoji procedura u kojoj ne učestvuje samo predsednik već i ministar pravde koji mora obrazložiti proceduru i navesti zbog čega je do nje došlo. U ovom trenutku takvo obrazloženje od ministra još nije stiglo. I bilo bi zanimljivo čuti kako će i koliko onih koji čak i podržavaju predsednika moći i želeti da pravdaju direktno nasilje kojim se pokušava slomiti nesalomiva želja za pravdom u pobunjenom narodu. Odnosno, kako je to napadnuta studentkinja Ana jednom izjavila „Mogu vam slomiti kosti, ali nikada neće slomiti ono šta nas drži uspravno, a to je dostojanstvo.“ Činom pomilovanja nasilnika predsednik nam možda nije rekao ništa novo o sebi, ali je sa taloga na svetlost javnosti i spisak nedostojanstvenih izvukao i ime ministra pravde Nenada Vujovića kojeg možda ne bi primetili da nije pokazao da je spreman povinovati se nasilniku i podržati ga u njegovim monstruoznim namerama. Tako ova strašna odluka pomilovanja spisak zlikovaca, u prvoj ruci, proširuje sa četiri na šest, a nadam se da u isto vreme smanjuje broj onih koji podržavaju režim, jer i među SNS članovima mora biti da je ostalo ljudi koji su zadržali bar malo dostojanstva.
*dozvoljeno psovanje u komentarima

Prirodoslovni muzej u Rijeci

Eh Bože, još samo da sam imao drveni mač. To sam pomislio dok sam tonuo u san i premišljao se da li uopšte nekom prepričati situaciju koja se dogodila. Ne zato što me brinulo da li bi to zvučalo kao hvalisanje, nego jer bih onda morao priznati svoje neprofesionalno ponašanje. Kada je jedan od oklopljenih policajaca počeo da udara devojku štitom od mene bi se očekivalo, prema profesionalnim uzusima, da se ne mešam i tu sramotnu scenu snimim pa bih sada imao i dokaz neprimerene demonstracije sile. Međutim, meni je takva scena bila nepodnošljiva kao motiv za snimanje, poneo sam se neprofesionalno i stao između štita i devojke koja je pružala pasivni otpor. U takvim situacijam obično je najmanji problem fizički bol, jer mnogo je neprijatniji osećaj poniženja i nepravde koji ostane ili osećaj da taj mračni vitez prlja grb koji nosi time što tako oklopljen udara devojku bez ikakve potrebe. Ali dok sam zaspivao i razmišljao o toj sceni nisam uopšte osećao neprijatnost, shvatio sam da tonem u spokojan san zbog toga kako sam odabrao da posložim prioritete. Ne samo da su prioriteti bili na mestu zbog toga što sam primio par udaraca umesto devojke, već sam i policajca zaštitio od toga da ponovno udara devojku, a za sve vreme smo se policajcu obraćali krajnje pristojno bez ijedne psovke. Tako sam pred san, uz Simovićevu divnu ideju kako se drvenim mačem može boriti protiv čeličnog zla, imao još jednu misao. Setio sam se koliko dostojanstveno i lepo izgleda taj policajac kada stoji na ulici u tom sjajnom oklopu i lako bi mi bilo prizvati dečaka u sebi koji bi ga gledao sa divljenjem i poželeo da izgleda tako opasno, kao pravi vitez, a onda sam shvatio da je te večeri policajac gledao sa divljenjem mene golorukog i želeo da bude na mom mestu. Ali eto nije, nije mu se moglo, nema svako privilegiju da bira na kojoj će strani batine da bude, pa da sa zadovoljstvom odabere da izvuče i deblji kraj onda kada je ta batina usmerena ka istini i pravdi.

Ili što bi rekao naš divni akademik Nenad Kostić nadamo se da će do penzije, bar neki od policajaca, osetiti ponos i zadovoljstvo koje mi građani trenutno osećamo znajući da branimo zakon.

Naša deca povremeno pošalju majkama poruku „Mama dobro sam“.
Naša deca su promukla od pevanja himne svima koji su je zaboravili.
Naša deca imaju žuljeve na stopalima jer šetnjom uče geografiju svoje zemlje.
Naša deca se ne umore od vitlanja zastavom, jer ta zastava nikada nije bila lepša.
Naša deca svojim pedalama podsećaju Evropu na njene vrednosti.
Naša deca široko grle i vole sve one koje su nas pogrešno učili da mrzimo.
Naša deca se toliko lepo smeju da se napokon osećamo slobodno.
Naša deca na podlakticama napišu krvnu grupu i broj telefona kada izlaze iz kuće.
Našu decu nazivaju izdajnicima, nacistima, teroristima i plaćenicima.
Našu decu, dok idu našim putem, gaze na ulici oni koji idu samo svojim putem.
Naša deca se n**e kao žrtva zlu nakupljenom u ovom narodu.
Naša deca u svoje kosti upisuju prekomernu upotrebu sile.
Naša deca plaču dok se tuširaju.

DIF - Novi Sad.
28.04.2025. godine

Baklje u formi krsta. Uskrs na Košutnjaku za vreme blokade RTS-a.
20.04.2025. godine