KarposBooks

Za Kulturni dodatak „Politike“ Nikola Mikić piše o Feliksu Gatariju, Žilu Delezu i „Ukrštenoj biografiji“:

📣 U toku je dodatni popust na već snižena izdanja sa našeg sajta i trajaće do 20. juna 2026:
📚
Vaučer od 20% (za iznos preko 4000 din. + besplatna poštarina): iskoristite broj 17091
Vaučer od 15% (za iznos od 2500 din. do 4000 din.): iskoristite broj 17090
📚
Popust možete ostvariti poručivanjem putem sajta:
http://karposbooks.rs/
ili na našoj lokaciji u Beogradu, Gospodar Jovanova 63, radnim danima 8.30-15.30h

S ponosom vas obaveštavamo da je Karpos proglašen za najboljeg izdavača na 20. Međunarodnom podgoričkom sajmu knjiga i obrazovanja!

Posetite nas u Podgorici od 11. do 17. maja 📚

Francusko-belgijski pisac Benoa Peters, autor biografija Žaka Deride i Šandora Ferencija, objavljenih u srpskom prevodu u izdanju Karposa, gostovaće u okviru Molijerovih dana u Beogradu 11. maja 2026. u 18 h u Francuskom institutu (Knez Mihailova 31), kao i u Novom Sadu 12. maja u 18 h Bulevar Booksu (Bulevar Mihajla Pupina 6).

U Beogradu će govoriti o knjizi „Žak Derida. Biografija“ u prevodu Jelene Stakić i Melite Logo-Milutinović (Karpos, 2017), dok će u Novom Sadu predstaviti knjigu „Sándor Ferenczi: enfant terrible psihoanalize“ u prevodu Milice Rašić (Karpos, 2024). U razgovorima će učestvovati i Branko Romčević (Beograd) i Dragan Prole (Novi Sad).

Benoa Peters (Benoît Peeters) je rođen 1956. godine. Studirao je filozofiju na Université Paris I, a magistarsku tezu napisao je pod mentorstvom Rolana Barta. Pored književnog rada, bavi se pisanjem scenarija za stripove i fotografijom, a režirao je i tri kratka, kao i više dokumentarnih filmova.

Pozivamo sve zainteresovane čitaoce i ljubitelje filozofije i psihoanalize da nam se pridruže na književnim večerima sa Benoa Petersom. Ulaz je slobodan.

Benoa Peters na Molijerovim danima!

U okviru Molijerovih dana, čitalačka publika imaće priliku za susret sa Benoa Petersom, svestranim autorom francusko-belgijskog porekla. Rođen 1956. godine, studirao je filozofiju na Université de Paris I, a magistarsku tezu napisao je pod mentorstvom Rolana Barta. Peters se bavi i pisanjem scenarija za stripove i fotografijom, a režirao je i tri kratka filma, kao i nekolicinu dokumentarnih.
Na srpskom su objavljena njegova dela „Žak Derida. Biografija“ u prevodu Jelene Stakić i Melite Logo-Milutinović (Karpos, 2017) i „Sándor Ferenczi Enfant terrible psihoanalize“ u prevodu Milice Rašić (Karpos, 2024).

PONEDELJAK 11. MAJ 2026.
18h – Beograd, Francuski institut, Knez Mihailova 31
O životu Žaka Deride
Učestvuju: Benoît Peeters (autor), Branko Romčević (filozof)

UTORAK 12. MAJ 2026.
18h – Novi Sad, Bulevar books, Bulevar Mihajla Pupina 6
Šandor Ferenci, „enfant terrible“ psihoanalize
Učestvuju: Benoît Peeters (autor), Dragan Prole (filozof)

Molijerovi dani, 18. put od 11. do 26. maja širom Srbije Tradicionalna manifestacija koja svakog proleća, u gradovima Srbije, nudi prostore susreta sa savremenim frankofonim književnim stvaraocima i njihovim prevodiocima, izdavačima, čitaocima - „Molijerovi dani“, Festival savremene frankofone književnosti move godine se održava 18. put, od 11. ...

НОВО!

ШТА ЈЕ ГЛОБАЛНА ИСТОРИЈА?
Лејдулф Мелве и Ејвин Хелдос Селан

Превод с норвешког
Јелена Станишић
Број страна: 144
КАРПОС, 2026

У овој књизи глобалну историју разумемо као поље истраживања утемељено у деценијама након 1960. Сâм глобалноисторијски пројекат много је старији, али како бисмо га разликовали од модерне глобалне историје, називамо га универзалном историјом. Од антике до просветитељства, овакве универзалне историје помогле су превазилажењу постојећих оквира писања историје. Глобална историја и универзална историја морају, с друге стране, да се разликују од светске историје. Светска историја, како је ми разумемо, била је углавном наставни предмет. Настала је почетком 20. века и била фокусирана на описивање развоја европских велесила и САД, као и западне културе. [...] Историографија је увек одражавала развој друштва, а глобална историја није никакав изузетак. Док настанак модерне глобалне историје на Западу може да се схвати као обрачун с колонијалном прошлошћу, далеко мање истакнута улога глобалне историје у остатку света може на први поглед деловати парадоксално. Како то можемо објаснити? С једне стране, то је резултат снаге националне историографије: колико је она чинила и још увек чини идеолошки арсенал западних земаља, толико је и усмереност на националну прошлост постала важна у покушајима неевропских земаља да се ослободе западног утицаја. С друге, западне стране, примамљиво је видети оснивање глобалне историје као неког облика искупљења; образована бела средња класа је потпуно свесна улоге Запада у колонизацији, а с њом и раста модерног светског система који бивше колоније држи у зависничкој вези у односу на Запад. Један од бројних покушаја да се та одговорност ублажи била је глобална историја, у виду историографије која жели да види цео свет као повезану целину, и која је неретко смишљала глобалне наративе који управо усмеравају пажњу на развијеност и неразвијеност – на однос између сиромашних и богатих.
Лејдулф Мелве и Ејвин Хелдос Селан

Лејдулф Мелве (Leidulf Melve, рођ. 1972. г.) професор је историје на Универзитету у Бергену и бави се историјом средњег века. Написао је бројне студије на норвешком: «Историја: историографија од антике до данас“ (2010), „Глобална историографија. Историја и историографија од најстаријих времена до данас“ (2015), „Стварање јавне сфере. Јавна расправа за време борбе за инвеституру (око 1030–1122)“ (2007). На српски су преведене његове књиге „Шта је средњи век?“ (Карпос, 2017) и „Свет који се мења. Глобални средњи век 500–1500.“ (Карпос, 2024).

Ејвин Хелдос Селан (Eivind Heldaas Seland, рођ. 1975. г.) професор је старије глобалне историје и античке историје на Универзитет у Бергену. Међу књигама које је написао, истичу се „Атлас глобалне историје“ (2012) и „Антички глобални свет: Азија, Европа и Африка пре ислама“ (2019), која је и преведена на енглески („A Global History of the Ancient World. Asia, Europe and Africa before Islam“, Routledge, 2022).

ODLOMAK:

PALESTINCI: SLUČAJ NARODA BEZ ZEMLJE

U vezi s tim, Deleuze i Guattari vide borbu Palestinaca kao dramatičan i aktuelan primer mogućeg prostor-vremena koje bi trebalo da ovaploti Palestinska oslobodilačka organizacija (PLO). Ovo interesovanje za deteritorijalizovane „narode bez zemlje“ zapravo i leži u osnovi podrške koju Deleuze i Guattari pružaju ovoj borbi. Guattari je bio blizak prijatelj izraelskog jevrejskog pisca Ilana Halévija, predstavnika Palestinske oslobodilačke organizacije u Socijalističkoj internacionali. Halévi, koji je došao u Pariz 1975. godine, kontaktirao je Guattarija znajući za njegove nastupe protiv rata u Alžiru i vrlo lako ga ubedio da podrži borbu Palestinaca za njihova prava: „On nije bio ni ljubitelj ’trećeg sveta’, a ni evropocentrista. Zainteresovan za sve i svakoga, ali ne u svojstvu voajera, Félix je bio pravi internacionalista, i takav karakter oblikovao je kako njegov stav prema Palestini i tako i podršku njenoj borbi.“ Guattari ustupa kancelariju CERFI-ja za prvi tajni sastanak između izraelskih i palestinskih lidera, koji je održan u februaru 1976. godine. Dve godine docnije Guattari biva pozvan na Okupirane teritorije kako bi ostvario kontakte s palestinskim i izraelskim aktivistima povezanim s Palestinskom oslobodilačkom organizacijom. U periodu 1977–1978. godine Halévi organizuje seminar u Vensenu o aneksiji arapskih teritorija koju su izvršile izraelske snage. Guattari ga redovno i s oduševljenjem posećuje. Na jednoj od rasprava prisustvovao je i palestinski intelektualac Elias Sanbar, koji je već poznavao Halévija i bio donekle upoznat s Guattarijevim radom. Sanbarovo izlaganje nije bilo planirano, već je u žaru polemike koja je usledila održao dugu improvizovanu besedu o tehnikama gerilskog ratovanja Palestinaca tokom 1930-ih godina. „Félix je bio u sali i pitao me je kako planiram da se iz Vensena vratim u Pariz. Rekao sam mu da idem metroom, a on se ponudio da me preveze automobilom. Nekoliko dana kasnije zazvonio mi je telefon: ’Ovde Gilles Deleuze. Mogu li da se sretnem s vama? Želim da razgovaramo o nečemu.’ I tako je Deleuze došao kod mene.“

Deleuze i Guattari pripremaju 1978. godine Hiljadu ravni i razmatraju pitanja ratnih mašina i aparata zarobljavanja. Guattari je ubedio Deleuzea da Deleuze stupi u kontakt sa Sanbarom, nakon što je čuo njegovo izlaganje u Vensenu o metodama nomadske borbe. Iz tog susreta rodilo se snažno prijateljstvo između Deleuzea i Sanbara, a to prijateljstvo je trajalo bezmalo do poslednjih Deleuzeovih dana. „Deleuze se uvek bavio suštinom. Nikada se nije rasipao na sve strane. Uvek je pre vas postavljao pitanja koja biste vi sami postavili. To je bilo neverovatno!“

Nakon ovog razgovora, Deleuze se prvi put javno oglasio o palestinsko-izraelskom sukobu na stranicama dnevnog lista Le Monde. Njegov nastup bio je reakcija na veliku operaciju izraelske vojske na jugu Libana, tokom koje je stradalo nekoliko stotina palestinskih izbeglica i civila, a desetine hiljada Libanaca izbegle su u Bejrut. Deleuze je zdušno stao na stranu Palestinaca: „Palestinci, koji nemaju ni teritoriju ni državu, smetaju svima.“ U tom članku Deleuze ističe da je jedina perspektiva koja se Palestincima nudi zapravo smrt. Pozvao je međunarodnu zajednicu da prizna Palestince kao stranu u pregovorima, jer „Palestinci se nalaze u ratu za koji nisu odgovorni.“

Guattari pomaže Ilanu Haléviju da 1979. organizuje naučni simpozijum o cionizmu, antisemitizmu i rasizmu. Objavljivanje knjige Hiljadu ravni 1980. godine postaje za Halévija važan misaoni resurs: „To je izuzetna knjiga, u kojoj su se filozofi prvi put posle mnogo vremena ozbiljno posvetili svom zadatku, a to je da svet učine razumljivim, ozbiljnim.“

Eliasu Sanbaru se 1980. godine javila ideja o pokretanju analitičkog časopisa koji bi bio posvećen palestinskom pitanju. Obratio se mnogim ljudima i govorio im o svom projektu, koji je već bio uveliko odmakao, ali svaki put nailazio je na zatvorena vrata: „Pozvao sam Deleuzea i pitao šta da radim. Rekao mi je: ’Ne znam, ali zamoliću Jérômea Lindona da te primi.’“ Sanbar je otišao u parisku izdavačku kuću Minuit. Lindon mu je objasnio teškoće s kojima se suočava francusko izdavaštvo i dodao je da izdavačka kuća nije specijalizovana za Palestinu. Zatim ga je pitao šta namerava da uradi s tim časopisom. Sanbar je petnaestak minuta objašnjavao Lindonu svoj projekat, a kada je završio, Lindon mu je rekao: „Izdavačka kuća Minuit prihvata vaš projekat. Napišite mi jednu stranicu, koja će biti kao uvodna reč urednika.“ Sanbar je odmah poslao nacrt, a sledećeg jutra u 7:15 časova zazvonio je telefon: „Ovde Jérôme Lindon. Pročitao sam vaš tekst. Odličan je.“ Tako je u oktobru 1981. godine nastao časopis R***e d’études palestiniennes.

Nedugo po objavljivanju časopisa, novinarka dnevnog lista Libération, Blandine Jeanson, predložila je Sanbaru da bi bilo korisno da novine pišu o ovom novom izdanju i pitala ga da li bi Deleuze mogao da napiše tekst. Sanbar i Deleuze odlučuju da objave dugačak intervju pod nazivom „Palestinski Indijanci“ : „Za časopis to je bilo fantastično. Ideja o crvenokošcima izrodila se iz naših razgovora.“ U tom intervjuu Sanbar povlači paralelu između položaja (1) Palestinaca i (2) američkih Indijanaca: „U tom smislu može se reći da je osnivanje države Izrael obnavljanje istog onog procesa koji je stajao u osnovi nastanka Sjedinjenih Država.“
Nekoliko godina docnije, tokom dramatičnih sukoba za vreme Libanskog rata 1982. godine, kada je konflikt ušao u dugotrajnu fazu, Deleuze je napisao tekst u kome veliča palestinsku borbu, a u tom tekstu hvali i palestinskog vođu Yassera Arafata : „Borba Palestinaca pre svega je zbir svih onih nepravdi koje je taj narod pretrpeo i nastavlja da i dalje trpi.“ Dok je Arafat govorio o „sramoti“ u vezi s masakrom u Sabri i Šatili, Deleuze kritikuje tumačenje nacističkog holokausta – tog najvećeg genocida u istoriji čovečanstva koji su počinili nacisti – kao apsolutnog Zla, s tim da je prema Deleuzeu to tumačenje verski obojeno i izdvojeno iz istorijskog konteksta. Oštro je osudio politiku Izraela: „Izrael od samog početka nije skrivao svoj cilj, a cilj je bio čišćenje palestinske teritorije. To je genocid, ali onaj genocid u kojem fizičko uništenje ustupa mesto geografskoj deportaciji.“ Da bi se suprotstavilo odlučnosti Izraela i popustljivosti međunarodne zajednice, koja nastoji da zabašuri politiku Izraela, Deleuze smatra da je potrebno pronaći „veliku istorijsku figuru, koja bi, iz zapadne perspektive, delovala kao da je ličnost iz Shakespeareovih komada, a takva figura bio je Arafat.“

Deleuzeov stav svakako je bio od pomoći Eliasu Sanbaru, intelektualcu koji se borio za prava Palestinaca, a koji će u palestinskoj delegaciji biti zadužen za kompleksno pitanje palestinskih izbeglica tokom velikih pregovora koje je američki predsednik Clinton organizovao u Kemp Dejvidu 1991. godine. „Tokom pregovora, pozvao sam Gillesa i rekao sam mu: ’Znaš, jako mi je teško jer moram da pregovaram s ljudima koji su odgovorni za patnje mog naroda. Međutim, pronašao sam neočekivan lek. Uveče, pre spavanja, čitam po nekoliko odeljaka iz Spinozine Etike.’ Gilles mi je odgovorio: ’Potpuno te razumem.’“ Pored poezije, Deleuze i Sanbar razgovarali su o problemu kretanja kroz prostor, o stanju koje je izvan-mesta-i-vremena (du hors-lieu et du hors-temps) a koje (stanje) je izazvano time što su osobe odvojene od tla a zbog čega su Palestinci upravo postali gotovo nevidljivi, rastvoreni u prostoru i vremenskom trajanju.

Deleuzeovo i Guattarijevo stvaralaštvo bilo je ključan resurs za Sanbara: „Njihovi tekstovi su me pratili čitavog života.“ Kada je 2004. godine objavio knjigu Figura Palestinca, posvetio ju je „Gillesu Deleuzeu, u znak zahvalnosti i neprolaznog prijateljstva“ : „Upravo smo o toj knjizi razgovarali tokom našeg poslednjeg razgovora. Poslednji put kada sam razgovarao s njim, pričali smo, dakle, o toj knjizi, ali nismo uspeli da završimo razgovor, jer je Deleuze bio doživeo napad i počeo da se guši.“

Iz: François Dosse, "Gilles Deleuze et Félix Guattari. Ukrstena biografija", prevod Goran Bojovic, Karpos 2025.