Mind Up

Imala sam klijentkinju koja je u poslu znala tačno šta radi.

Pregovarala je sigurno.
Donosila odluke.
Postavljala jasne granice.
Znala je koliko vredi njen rad i nije se plašila da to kaže.

A onda bi u ljubavi postajala neka druga žena.

Tu više nije bila sigurna da li sme da pita gde odnos vodi.
Da li traži previše ako želi doslednost.
Da li treba još malo da sačeka da se on „sredi“.
Da bude strpljiva dok ne završi prethodnu priču.
Da ga razume jer mu je period komplikovan.
Da ne pritiska, ne zahteva i ne očekuje previše.

U poslu je znala da nejasan dogovor nije dogovor.
U ljubavi je mesecima pokušavala da pročita ono što nikada nije jasno izgovoreno.

I upravo tu smo počele da radimo.

Ne na tome kako da ga zadrži.
Ne na tome kako da bude manje zahtevna.
Već na tome zašto joj je u ljubavi toliko teško da veruje sopstvenim potrebama.

Jer želja za odnosom u kome postoji prisutnost, sigurnost i jasnoća nije prevelik zahtev.

Pitanje je samo:
Zašto smo nekada spremni da se odreknemo sebe kako bismo zadržali nekoga ko se nikada nije istinski odlučio za nas?

Ako se i vi prepoznajete u ovome, vreme je da prestanete da čekate da se druga osoba promeni i počnete da razumete šta vas drži u čekaonici.

Za individualne sesije i video materijale sa vežbama, pišite mi u DM.

Imao je sve ono što se na Balkanu često smatra dokazom ljubavi.

Radio je mnogo.
Zarađivao je.
Obezbedio je porodici sigurnost.
Bio je odgovoran, vredan i uspešan čovek.

Ali njegova supruga se pored njega osećala usamljeno.

Nije bilo pitanja:
„Kako si zaista?“
„Šta te ovih dana plaši?“
„O čemu sanjaš?“
„Šta ti je potrebno od mene?“
„Kako mogu da budem uz tebe?“

Nije nedostajala materijalna sigurnost.
Nedostajala je emotivna dostupnost.

Na terapiji smo polako dolazili do toga da on nikada nije naučio kako da govori o osećanjima. Odrastao je uz poruku da muškarac treba da bude jak, da rešava probleme i da ne pokazuje slabost. Ljubav se dokazivala delima, radom i novcem — ali ne i ranjivošću, nežnošću i razgovorom.

I to nisu samo muški obrasci. Mnogi od nas su naučili da ćute, da potiskuju, da se povuku kada postane teško i da očekuju da druga osoba sama zna šta osećamo.

Ali partnerstvo ne živi samo od toga da je sve obezbeđeno.
Živi od osećaja da nas neko vidi.
Da nas čuje.
Da sme da nam priđe i kada nismo najbolja verzija sebe.

Terapija ne menja to ko smo. Ona nam pomaže da prepoznamo obrasce koje smo nasledili, a koji više ne služe ni nama ni ljudima koje volimo.

Emotivna dostupnost se uči.
A ponekad je upravo ona ono što ljubavi najviše nedostaje.

Za individualne sesije i više informacija možete mi pisati u poruci.

Imala sam klijentkinje koje su u novu vezu ušle zrelo, mudro i svesno.

Nisu jurile bajku.
Nisu ulazile iz praznine.
Iza sebe su imale iskustva, bol, razvod, razočaranja…
I on je imao svoju prošlost.

I baš zato je na početku delovalo drugačije.

Pričali su otvoreno.
O miru.
O odnosu.
O tome šta više ne žele da ponavljaju.
Sve je išlo lepo.
Polako. Stabilno. Obećavajuće.

A onda…

On počinje da se povlači.

Sve ređe se viđaju.
Sve manje piše.
Sve kraće odgovara.
Sve manje inicira.

I na kraju — nestane iz njihovog života.

I one ostanu sa pitanjem:
„Šta se dogodilo?“
„Da li sam nešto pogrešila?“
„Kako je moguće da je sve bilo dobro, a onda se samo ugasilo?“

Ali kada su došle na terapiju, nismo se bavile njim.

Nismo analizirale zašto je on otišao.
Da li se uplašio.
Da li je nezreo.
Da li je emotivno nedostupan.
Da li je imao nekog drugog.

Bavile smo se onim što se u njima probudilo kada je on počeo da odlazi.

Jer to je mnogo važnije pitanje.

Šta se u meni aktivira kada neko počne da se udaljava?
Koji strah se tada probudi?
Strah da nisam dovoljna?
Strah da ću opet biti ostavljena?
Strah da sam ponovo poverovala pogrešnoj osobi?
Strah da sam sama sebi obećala: „ovaj put će biti drugačije“ — a opet boli isto?

Jer nekada, kada neko ode iz našeg života, mi ne žalimo samo za njim.

Žalimo za sobom.
Za onom verzijom sebe koja je poverovala.
Za nadom koju smo pustile.
Za obećanjem koje smo sebi dale da ovaj put nećemo biti povređene.

I zato nije dovoljno samo reći:
„On je emotivno nedostupan.“

Pitanje je:
šta se u meni vezuje za ljude koji se udaljavaju?
Zašto me nečije povlačenje toliko iznutra uzdrma?
Zašto odlazak druge osobe u meni probudi osećaj da sam ja manje vredna?

Tu počinje pravi rad.

Ne onda kada shvatimo njega.
Nego kada počnemo da razumemo sebe.

Ako želiš da razumeš svoje obrasce u ljubavi, zašto biraš kako biraš, zašto ostaješ gde boli i zašto te nečije povlačenje toliko pogodi — pozivam te na edukaciju i koučing sesije.

Jer ljubav ne počinje samo pitanjem:
„Ko je on?“

Već mnogo češće pitanjem:
„Šta se u meni probudilo pored njega?“

Zašto biramo emotivno nedostupne partnere?

One koji su „tu”, ali nikad stvarno tu.

Čekamo da se razvede.
Da reši prošlost.
Da mu se život smiri.
Da bude spreman.
Da konačno izabere nas.

I tako ljubav postane čekaonica.

Ali pitanje nije samo:
„Zašto on ne može da bude dostupan?”

Nego:
„Zašto je meni poznato da ljubav moram da čekam?”

Nekada ne biramo ono što je dobro za nas.
Biramo ono što nam je poznato.

Ako smo nekada ljubav dobijali na kašičicu, kasnije nam mrvice počnu da liče na nadu.

I onda čekamo poruku.
Poziv.
Obećanje.
Trenutak kada će se sve promeniti.

Ali zrela ljubav ne traži da čekaš ispred zatvorenih vrata.

Zrela ljubav pravi prostor.

Možda nije pitanje kada će on biti spreman.

Možda je pitanje kada ćeš ti prestati da biraš one pored kojih moraš da čekaš ljubav.

Za više ovakvih uvida — zaprati me, a ako želiš da razumeš svoje obrasce u ljubavi, tu sam kroz edukacije i coaching.

I kada volimo, nekad je u redu da odemo.

Ne zato što nije bilo emocije.
Možda je bilo.
Možda je bilo i mnogo.

Ali možda nije bilo mira.
Možda nije bilo sigurnosti.
Možda si u tom odnosu stalno morala/o da se dokazuješ, da čekaš, da razumeš, da opravdavaš, da ćutiš.

Možda si pokušavajući da sačuvaš tu osobu — polako izgubila/o sebe.

A ljubav u kojoj gubiš sebe nije ljubav koja te gradi.

Nekad ta osoba zauvek ostane deo tvoje priče,
ali ne mora više da bude deo tvog života.

Jer odlazak nije uvek znak da si odustala/o.
Nekad je znak da si konačno izabrala/o sebe.

Ako si u odnosu u kom ne znaš da li da ostaneš ili odeš, ako se stalno pitaš da li tražiš previše ili samo tražiš mir — možda je vreme da to ne prolaziš sama/sam.

Kroz coaching sesije i moje edukacije radimo upravo na tome: kako da prepoznaš svoje obrasce, vratiš sebe sebi i naučiš da ljubav ne mora da boli da bi bila prava.

Javi mi se i napravi prvi korak ka odnosima u kojima ne gubiš sebe.

Nekada mislimo da je misao samo misao.
Da dođe, prođe i nema neku veliku moć.

Ali istina je da naše misli vrlo često postaju početak svega.

Jedna misao može da nas umiri.
A jedna misao može da nas potpuno uznemiri.

Jedna misao može da nas pokrene.
A jedna misao može da nas zaustavi.

Jer misli utiču na emocije.
Emocije utiču na odluke.
Odluke utiču na ponašanje.
A ponašanje, ponovljeno dovoljno p**a, postaje naš život.

Ako stalno mislimo:
„Ne mogu.“
„Nisam dovoljno dobra.“
„Kasno je za mene.“
„Meni se dobre stvari ne dešavaju.“
onda ne živimo samo pod uticajem tih misli — mi počinjemo da donosimo odluke iz njih.

Povlačimo se.
Odustajemo.
Biramo manje.
Ćutimo kada treba da govorimo.
Ostajemo tamo gde nas nešto boli.

Ali isto tako, jedna drugačija misao može da otvori vrata:

„Možda mogu da pokušam.“
„Možda ne moram sve savršeno.“
„Možda moj život može drugačije.“
„Možda nisam ono što mi se dogodilo.“

Zato je važno da ne verujemo svakoj misli koja nam prođe kroz glavu.

Neke misli su samo strah.
Neke su rana.
Neke su stara uverenja.
Neke su tuđi glasovi koje smo usvojili kao svoje.

A naš zadatak nije da uvek mislimo pozitivno.
Naš zadatak je da naučimo da mislimo svesno.

Jer kada promenimo način na koji razgovaramo sa sobom, počinjemo da menjamo način na koji osećamo, biramo i živimo.

Tvoje misli nisu sitnica.
One su mesto iz kog često počinje tvoj novi život — ili se ponavlja stari.

Ako želiš da bolje upoznaš sebe, svoje obrasce i unutrašnji dijalog, pozivam te na edukacije i koučing sesije.

Jednog dana ćemo shvatiti da nismo imali beskonačno mnogo vremena.

Da nećemo ponovo imati baš ovo telo.
Ovu energiju.
Ove ideje.
Ove ljude oko sebe.
Ove resurse.
Ovu priliku.
Ovaj trenutak.

I da život nije nešto što počinje od ponedeljka.
Od nove godine.
Kada smršamo.
Kada zaradimo više.
Kada budemo sigurniji.
Kada se sve konačno namesti.

Život se dešava danas.

Danas je dan da počneš da biraš sebe.
Danas je dan da prestaneš da odlažeš.
Danas je dan da napraviš jedan mali, ali iskren korak ka životu koji zaista želiš da živiš.

Jer nije pitanje koliko dugo ćemo živeti.
Pitanje je — da li živimo život vredan življenja?

Ako osećaš da je vreme da se pokreneš, da bolje upoznaš sebe, promeniš obrasce i počneš da živiš svesnije — prijavi se za edukacije i koučing sesije.

Žena nije stvorena da bude ceo sistem podrške jednom muškarcu.
Nije dužna da bude njegova majka, terapeut, spasiteljka, služavka i ljubavnica — sve u jednom telu.
Ljubav nije kada jedna osoba stalno razume, oprašta i nosi.
Ljubav je kada postoji uzajamnost.
Kada i ona sme da bude umorna.
Kada i ona sme da ima potrebe.
Kada i ona sme da kaže: „Ovo me boli.“
Zrela žena ne traži savršenog muškarca.
Traži odnos u kom ne mora da nestane da bi bila voljena.
Ako želiš da razumeš svoje obrasce u ljubavi — prijavi se za sesije i edukacije.
Pogledaj prethodna dva reelsa za celu priču.

Problem nije što žena ume da neguje.
Problem je kada se od nje očekuje da neguje sve — osim sebe.
Da oprašta.
Da zaboravlja.
Da ne zamera.
Da ne postavlja pitanja.
Da ne pravi problem.
Jer ako kaže: „Povredio si me“ — ona dramatizuje.
Ako kaže: „Ne mogu više“ — ona preteruje.
Ako kaže: „I meni nešto treba“ — ona postaje sebična.
A istina je možda mnogo jednostavnija:
nije ona problematična, nego je predugo bila previše funkcionalna u odnosu koji je troši.
Za rad na obrascima odnosa — sesije i edukacije.
Pogledaj prethodni reels i nastavi dalje na sledeći.

Šta muškarac često želi od žene?
Da u istoj osobi dobije majku, negovateljicu, čistačicu, organizatorku života, ljubavnicu, prijateljicu i terapeuta.
Da ona razume njegove tišine, opravda njegove slabosti, smiri njegove haose i još pritom ostane nežna, lepa, dostupna i nasmejana.
A kada se umori?
Onda više nije dobra žena.
Onda je „teška“, „naporna“ i „stalno nešto traži“.
Ako se prepoznaješ u ovome, vreme je da pogledaš šta ti u odnosima zapravo pristaješ da nosiš.
Za dublji rad — sesije i edukacije.
Pogledaj nastavak u sledećem reelsu.