Onlineterapija.com

Dozvoli da se životni proces odvija kroz tebe i veruj da će tvoje potrebe biti zadovoljene u pravo vreme.

Svaki izazov ima svoju svrhu🙏

Ne mogu drugi znati šta je 𝙯𝙖 𝙩𝙚𝙗𝙚 ostvarivo ili nije ostvarivo. Ne postoji objektivna norma ili pravilo koji su ciljevi ili odluke moguće, a koje su nemoguće za ostvariti. Svako ima svoju meru. To je granica između ja - drugi.

Procenjuješ šta je za tebe dobro ili moguće na osnovu sopstvenog iskustva. Ne onoga što si videla ili čula da drugi mogu, ili onoga što oni procenjuju za tebe da (ne)možeš, ili ti savetuju, nego onoga što se 𝙩𝙚𝙗𝙞 desilo. Ono što ti osećaš da možeš bez iracionalnih misli kojima sebe sp**avaš, proganjaš ili primoravaš. Ono što ti želiš je jedino validno.

Slušaj svoju intuiciju, 𝙤𝙣𝙖 𝙟𝙚 𝙩𝙫𝙤𝙟𝙚 𝙖𝙠𝙪𝙢𝙪𝙡𝙞𝙧𝙖𝙣𝙤 𝙞𝙨𝙠𝙪𝙨𝙩𝙫𝙤. Tvoja intuicija je satkana od mnogo vežbe. Svaka intuitivna odluka je procena tvojij sistema verovanja, vrednosti i iskustava.

Jedna od većih zabluda i načina samomučenja je kada ostajemo na nekom putu zbog toga što su drugi to "izgurali do kraja". Drugi nisu naša mera jer su drugi DRUGAČIJI od nas. Svi imamo 𝗱𝗿𝘂𝗴𝗮𝗰𝗶𝗷𝗲 sposobnosti, preferencije, kompetentnosti, intereseovanja... I to nas ne čini više ili manje vrednim od drugih. To nas čini 𝗶𝗻𝗱𝗶𝘃𝗶𝗱𝘂𝗮𝗺𝗮.

~Sanja

Imam ove dane kada doživljavam svoj mozak kao kašu. I to je alarm da mu treba odmor.

Nekim danima nam samo treba da se izmestimo iz svog života. I da ga objektivno sagledamo kao nemi posmatrač.

Nekim danima nam treba da pustimo mozak "na ispašu".

Lutajući um nas oslobađa kako bismo mogli da učimo iz prošlosti i planiramo budućnost. Trenuci predaha mogu biti neophodni za održavanje moralnog kompasa u poslu i osećaja sopstvenog selfa. Lutajući um podstiče produktivnost i kreativnost, i od suštinskog je značaja za postizanje naših najviših nivoa performansi...

Ako ne možete tog dana kada mozak alarmira da mu odmor treba, važno je da isplanirate kad ćete ga odmoriti. Dajte mu dan na ispaši šta god to za vas značilo...

🙏

~Sanja

Koliko ste p**a čuli ovu rečenicu, od drugih ili sebe samih, onda kad ste se osećali loše?

Da li ste je vi nekome uputili?

Podsećanje na čemu treba biti zahvalan onda kada se osećamo loše šalje poruku da ne smemo biti tužni... Ne smemo, sasvim prirodno, da se osećamo loše.

I ono što sledi jeste da postajemo tužni jer smo tužni, da se stidimo jer smo tužni, da krivimo sebe jer smo tužni...

Bilo bi nam bolje da smo sebi dozvolili da osetimo nezadovoljstvo, da ga proživimo, promislimo o njemu, pronađemo uzrok i verovatno rešenje...

A gde smo mi?

U začaranom krugu tuge, stida i krivice.

Budite nežni prema sebi i svojim osećanjima. Ona su tu sa razlogom. Budite nežni prema drugima i njihovim osećanjima. Nemojte biti cinični... Biti tužan i nezadovoljan, jednostavno, NE ZNAČI biti nezahvalan.

Preuzmi odgovornost🙏

Niste se rodili plašeći se bliskosti.
Niti ste to nasledili.
Niti se plašite bliskosti zbog prethodno loših iskustava.
Strah od bliskosti je naučen, ali veoma rano.

Vaši izbori nisu slučajni. Ne odbijate slučajno dobre momke ili devojke. Ne ulazite slučajno u veze koje nemaju perspektivu. Dete u vama zna šta radi i zašto to radi.

Jer ono pamti...pamti da je nekada davno naučilo da je bliskost opasna. A odrasla osoba živi ovo uverenje. Svi ti 'loši izbori', distanciranje i izbegavanje bliskosti...svi obrasci ponašanja stvoreni su u cilju zaštite da budete povređeni.

Istina, i osobe koje nemaju data uverenja i smatraju sebe vrednim ljubavi završavaju u toksičnim vezama. Ali razlika je u tome što one neće zbog ovih iskustava da izbegavaju bliskost u budućnosti i da je se plaše.
- - -
🍀Važno je prihvatanje da strah postoji. Da nisu 'svi muškarci/devojke isti' već ih mi biramo takve, sa razlogom.
Važno je i osvešćivanje kada je strah nastao. I zatim razrešenje, razuveravanje i donošenje nove odluke...kako ću brinuti o sebi u budućnosti.

Koliko god čudno zvučalo da biramo veze koje nemaju perspektivu...naša psihologija jeste čudna :) A Dete u nama čini sve da se zaštiti.

Zato je naš zadatak da jačamo Odraslog da donosi odluke.

U toku dana tekst na ovu temu biće na našem sajtu✍🌼

~Sanja

www.onlineterapija.com

[email protected]
[email protected]

Sve tri profesije bave se mentalnim zdravljem, ali koja je razlika? Ovo pitanje je česta nedoumica koju je važno razjasniti kako biste znali kome se u kom slučaju javljate za pomoć.

Psiholog je završio studije psihologije. Pretežno radi sa zdravom populacijom. Psiholozi nisu psihoterapeuti. Mogu da rade u školama, vrtićima, organizacijama, kompanijama, itd.

Psiholozi koji rade u zdravstvenim institucijama na psihijatriji imaju dodatnu licencu za rad nakon stažiranja i polaganja državnog ispita. Klinički psiholozi kvalifikovani su za izvođenje psiholoških testova i psihološku procenu ličnosti.

Klinički psiholog u zdravstvenoj instituciji radi psihodijagnostiku. Nalaz, pretpostavku o dijagnozi i mišljenje o planu lečenja šalje psihijatru.

Psihijatar daje izvršnu dijagnozu. On odlučuje o mogućoj hospitalizaciji, daljem toku lečenja i on prepisuje lekove. Psihijatar je doktor medicine i specijalista psihijatrije. On je lekar i zato je jedini kvalifikovan da u lečenju koristi farmakoterapiju.

Psihijatar i psiholog često rade u timu. Psihijatar šalje psihologu pacijenta na procenu, a psiholog dalje mišljenje.

I psihijatar i psiholog mogu biti psihoterapeuti. Kao što to mogu i defektolozi, socijalni radnici, pedagozi i druge humanističke struke.

Ali za to moraju da završe dodatnu edukaciju nezavisnu od primarnog obrazovanja, mastera i specijalizacija.

*Jedino psihoterapeuti čije je osnovno obrazovanje psihijatar mogu u psihoterapiju da uključe i farmakoterapiju.

Edukacija za psihoterapeuta nije vezana za fakultet. Teorijski deo edukacije i lični rast i razvoj traje uglavnom 4 godine. Nakon toga počinju "supervizijske godine" kada terapeuti rade pod supervizijom. Rad pod supervizijom i lični rast i razvoj traju još par godina. Edukacija nije ograničena godinama već brojem sati (praktičnog rada, supervizija, radionica ličnog rasta, lične terapije, itd) i uslova koje terapeut treba da ispuni da bi izašao na završni ispit. Uslove i sate svaka škola određuje zasebno.

Nakon polaganja završnog ispita stiče se zvanje sertifikovani psihoterapeut.

~ Sanja 🍀

www.onlineterapija.com

💌[email protected]
💌[email protected]

Pohvala ima posebno mesto u odrastanju, u odnosima i u terapiji.

Pohvala za ona odvažna dela, za uloženi trud, za pokušaj, za učenje i napredovanje… Takva pohvala neće ni od koga napraviti uobraženu osobu.

Pohvalu treba znati i dati i prihvatiti. Pohvala može da osnaži!

Bodrite i hvalite svoju decu, prijatelje, partnera kad god imate priliku za to! Postoji velika mogućnost da će jednog dana biti pobednici!

~Tamara

Sloboda da se kaže šta ti prija a šta ne, sloboda da misliš drugačije, sloboda da si tužan-na, ljut-a, umoran-na.

Sloboda da te pustim blizu onoliko koliko meni prija i kada meni prija.

U intimnosti postoji poverenje.

U intimnosti se uvažavaju dečije, ženske, muške, telesne, mentalne, socijalne, emotivne i sve druge potrebe.

U intimnosti postoje granice, postoje sastanci i rastanci, postoji merna jedinica za sve. Postoje i različite su, od osobe do osobe, od odnosa do odnosa.

~T

www.onlineterapija.com

Zašto odlažemo obaveze i kako razumemo pojam vremena? Šta je prokrastinacija? Novi tekst koji približava odgovore sa psihaoanalitičkog stanovišta.

Tekst je napisan zahvaljujući saradnji sa .rs platformom, a objavljen je na i DokTok portalu.

Tekst se sada nalazi i na nasem sajtu, link je u opisu profila.

👩🏻‍💻
Tamara
📧[email protected]

Pravljenjem istih izbora i ponavljanjem istih odnosa, iz pozicije svemoćnih i dečijih delova želimo da oživimo neživo, da promenimo druge, da repariramo sopstveno iskustvo.

Ponavljanjem sličnih iskustava želimo da osetimo i spoznamo nešto novo i drugačije?

Jedino kroz drugačije iskustvo, možemo da osetimo p r o m e n u .

Promena dolazi sa dozom nepoznatog, sa odredjenom količinom (nekad i tonom) nesigurnosti.

Želimo promene, ali ih se i plašimo.

Kroz terapiju, promene dolaze polako i jedino tako su korisne.

Male promene pomažu da klijenti imaju doživljaj umerene stabilnosti i ohrabrenosti za nova saznanja o sebi i drugima.

~Tamara

www.onlineterapija.com

Agresija postoji u svim ljudima, nezavisno od pola, rase, kulture. Kao nagon koji čuči u ljudima, bez obzira na to da li postoji opasnost, agresivnost može biti okrenuta ka unutra (ka sebi) ili ka spolja (ka drugim ljudima ili stvarima).

Agresija i njeno značenje danas, imaju šarenolikost u definisanju, komunikaciji i razumevanju. Zahvaljujući Frojdovim postavkama o nagonu smrti, razumevanje agresije povezano je sa urođenim ljudskim nagonom.

Postoje različite podele agresija na aktivnu i pasivnu, direktnu i indirektnu, na benignu i malignu…

U vaspitanju i društvenim normama i vrednostima, zauzela je tron neprihvatljivog ponašanja, koje ima samo negativne i nepoželjne manifestacije u odnosima. I zaista, svedoci smo da može imati, ako je maligna, destruktivna, sa ciljem razaranja.
Nasilje uvek sadrži agresiju (malignu), kojoj je cilj uništenje, a podrazumeva zloupotrebu sile kojom se povređuje osoba ili nečije vlasništvo.

Poznato je da je agresija ukorenjena u čoveku, a da njeno manifestovanje zavisi od porodičnih, socijalnih odnosa i okruženja. Što je veća količina agresivnosti u odnosima i sredini u kom je osoba rasla i razvijala se, veća je i šansa da ta osoba ima sklonosti ka ispoljavanju agresije.

Medjutim, agresija može biti i odbrambena, benigna, ona koja štiti. Kao i svaki nagon, teži svom ispoljavanju i zadovoljenju. Suzbijanjem i potiskivanjem svakog osećanja ljutnje i mržnje ljudi negiraju i „gutaju“ sopstvenu agresiju. Zbog osećaja krivice da će sopstvenom agresijom uništiti drugog, „progutana“ agresija ima moć da ih razara iznutra.

Da bi ljudi imali pod kontrolom agresiju, potrebno je da prvo imaju svest o sopstvenoj agresivnosti, ali i agresivnosti drugih ljudi. Što je osoba svesnija, veća je i mogućnost upotrebe sopstvenih nagona, a ne zloupotrebe.