Opre Roma Srbija

Da li smo mogli da spasemo Manuela?

Smrt devetnaestogodišnjeg mladića sa autizmom u Zrenjaninu nije samo tragedija jedne porodice. To je pitanje na koje svi moramo da odgovorimo: da li smo mogli da spasemo Manuela i šta moramo da izgradimo kako bi sledeći put odgovor bio da?

Postoji jedna Srbija u koju svi verujemo, ona koja štiti svoje građane, vidi najranjivije i piše zakone za one kojima su najpotrebniji. Ta Srbija je upisana u naš Ustav, u naše međunarodne obaveze, u govore svakog lidera koji traži naše poverenje.

Manuel Ametov je krenuo u potragu za tom Srbijom u noći između 14. i 15. februara. Imao je devetnaest godina, teški autizam, redovnu terapiju, nije mogao da se snađe sam. Otac je primetio da ga nema za pola sata i odmah otišao u policiju. Porodica je čak sama donela pojedine video snimke koji su pokazivali Manuelovo kretanje, a neki od njih su kasnije pokazali da je on u noći nestanka negde oko 4 sata ujutro bio blizu jezera. Romska zajednica organizovala je sopstvenu potragu dok je čekala institucionalnu reakciju.

Osam dana kasnije, pripadnici policije su iz tog jezera izvukli Manuelovo telo.

Obećanje koje nije ispunjeno

U oktobru 2023. godine, Srbija je pokrenula sistem "Pronađi me" alarm za nestala lica koji vodi civilno društvo, sufinansiran od strane Evropske unije, koji može da prekine program, pošalje masovne SMS poruke i za nekoliko minuta mobiliše čitavu zemlju. Bilo je to obećanje dato svakoj porodici u Srbiji.

Manuelova porodica je pokušala da ostvari to obećanje. Rečeno im je da se ne odnosi na njihovog sina jer propis pokriva samo maloletnike. U trenutku kada je Manuel napunio osamnaest godina, postao je pravno nevidljiv za najmoćniji alat koji Srbija ima. Izložen kao i svako dete, stavljen izvan dometa sistema napravljenog upravo za ovakve trenutke.

Porodica navodi da im je u policijskoj stanici rečeno da sačekaju 24 sata. MUP je juče saopštio da je policija raspisala objavu 15. februara, pregledala snimke, vršila potragu dronom i angažovala ronilačku jedinicu. Međutim, pitanje na koje istraga mora da odgovori u ovom trenutku nije da li i koje su mere preduzete već kada je taj snimak pregledan i kada je doneta odluka da se jezero pretražuje. Član 59 Zakona o policiji zahteva hitno sprovođenje mera za licima i predmetima.

Pozivamo Sektor unutrašnje kontrole i Zaštitnika građana nezavisnog ustavnog čuvara prava građana da zvanično ispitaju šta je porodica prijavila i da li su sve obaveze i procedure bile ispunjene. Te institucije postoje upravo za ovaj trenutak.

Šta sada moramo izgraditi

Ministarstvo unutrašnjih poslova mora osigurati da se član 59 dosledno primenjuje. Manuelova porodica i zajednica zatražili su "Manuelov zakon", kao nacrt Srbije koju još nismo izgradili. Mora biti dovoljno konkretan da bude stvaran.

Ministarstvo unutrašnjih poslova i Regulatorno telo za elektronske medije moraju izmeniti svoje podzakonske akte koji definišu sistem "Pronađi me" tako da odrasle osobe sa autizmom i stanjima koja stvarno onemogućavaju samostalno funkcionisanje budu obuhvaćene sistemom upozorenja. Ranjivost, a ne godine, mora biti kriterijum. Ovo ne zahteva novi zakon. Samo volju da se već dato obećanje proširi na one koji su od njega isključeni.

Trenutak koji pripada svima nama

Manuelova porodica nije tražila da postane politička priča. Tražila je svog sina. Bez obzira na razlike, dugujemo im dostojanstvo, a ne povod za zloupotrebu. Svi treba da odole iskušenju da ovu tragediju stave u službu bilo kog cilja osim istine i pravde za Manuela.

Manuelov zakon nije levičarski niti desničarski orijentisan predlog. To je prilika da Srbija nešto uradi zajedno, da kaže da niko više neće biti nevidljiv.

Postanimo ta zemlja

Zamislite Manuela pronađenog živog drugog dana. Sistem koji je odmah reagovao, aktivirao svaki alat, dočekao preplašenog oca na vratima sa hitnošću, pažnjom i pisanim zapisom svega obećanog. Zamislite zemlju koja bi to omogućila.

Ta zemlja nije fantazija. To je izbor. Treba izmena propisa, dosledno primenjen zakon, potvrda predata preko pulta usred noći ocu koji je došao da traži pomoć. Na dohvat je ruke, ako odlučimo, da Manuelovo ime znači nešto više od tuge.

Počivaju u miru, Manuele.

// preuzeto sa Romi za Demokratiju Srbija

Romske žrtve nisu fusnota istorije
Danas, na Međunarodni dan sećanja na žrtve Holokausta, obeležili smo dan koji mora da bude više od protokola. Za nas u Opre Roma Srbija, ovo je dan političke obaveze. Da govorimo jasno o tome kako počinju zločini, kako se normalizuje isključivanje i kako se mržnja pretvara u mere, procedure i navodnu „nužnost“. Sećanje mora da bude granica koja se ne prelazi, a ne rečenica koja se izgovori i zaboravi.

Romska zajednica ovaj dan dočekuje sa dvostrukim teretom. Teretom istorije i teretom prećutkivanja. Romske žrtve su decenijama gurane na marginu sećanja, a romsko stradanje se pominjalo nedovoljno i selektivno. Često se očekuje da budemo zahvalni što se uopšte pomenemo. Mi ne pristajemo na to. Sećanje mora da bude ravnopravno, tačno i pravedno, ili nije sećanje nego forma.

Zato danas izgovaramo ono što se često preskače kada se govori o romskim žrtvama. Pravda nije završena. A najdirektnije, o obeštećenju se danas gotovo i ne govori. Ne zato što je tema komplikovana, nego zato što nema hrabrosti da se izgovori do kraja. Prof. Bajram Haliti je to rekao jednostavno i bez uvijanja: „Romske žrtve genocida nisu obeštećene.“

To nije stav, to je činjenica koja i dalje stoji kao otvoren dug.
Danas posebno ističemo ljude koji su svojim radom podigli standard istine i dostojanstva u ovoj temi.Prof. Bajram Haliti je publicista i književnik, ugledan i poštovan autor, čovek predan i hrabar, koji je svoj život posvetio tome da romske žrtve ne ostanu nevidljive. Njegov doprinos nije samo u pisanju, već u istrajavanju da se stvari nazovu pravim imenom i da se ne pristaje na tišinu. Za nas, mlađe romske aktiviste, Haliti je autor, svedok i učitelj. Njegov rad je kod mnogih od nas probudio interesovanje, odgovornost i ponos. Učio nas je da se pravda ne čeka ćutanjem i da se o svojim žrtvama govori jasno i glasno.

Danas govorimo i o sadašnjosti, zato što istorija nikada ne počinje logorima. Počinje dehumanizacijom, govorom mržnje i politikama isključivanja. Počinje kada se čitave zajednice opisuju kao pretnja, pa se onda uvode „vanredne“ mere koje se brzo pretvore u normalno stanje. U tom kontekstu, alarmantno je kada vidimo kako se širom Evrope, posle incidenata i pod pritiskom jeftinih političkih poena, šire ovlašćenja policije, nadzor i kaznene politike, uz retoriku koja Roma gura u ulogu kolektivnog krivca. Primer koji zabrinjava i romske zajednice i organizacije za ljudska prava je nedavno usvajanje kontroverznih „bezbednosnih“ mera u Sloveniji, koje kritičari opisuju kao direktan rizik od diskriminatorne primene prema Romima i kao model u kome se romska naselja tretiraju kao bezbednosni problem.

Zato današnje sećanje mora da bude granica, i to granica koja važi i kada se odluke donose „zakonito“ i „proceduralno“. Kada društvo pristane na to da se nepravda sprovodi tiho, legalno i bez prekida, onda je „nikad više“ pretvoreno u slogan. Mi na to ne pristajemo. „Nikad više“ je trebalo da bude crvena linija, granica političkog ponašanja i granica društvenog pristanka. Dok se sećamo života uništenih fašizmom, moramo da se suočimo i sa sistemima koji danas umeju da prihvate povratak iste logike kroz pravila, odluke i rutinu.

Danas biramo da budemo glasni. Biramo da budemo hrabri. Biramo da budemo ponosni. I biramo da romske žrtve budu ravnopravno priznate, da se o njima uči, da se o njima govori, i da se dug pravde više ne odlaže.

OBJEKTIVNO IZVEŠTAVANJE ILI POLITIČKO TARGETIRANJE

U javnosti se poslednjih nedelja vodi kampanja protiv operske pevačice Nataše Tasić Knežević, koja je u pojedinim medijima predstavljena kao „najplaćeniji operski pevač u Srbiji na račun građana“. Iza takvih naslova krije se niz svesno iskrivljenih podataka, poluistina i konstrukcija čiji cilj nije informisanje javnosti, već pritisak i diskreditacija umetnice.

Važno je podsetiti da su medijski napadi usledili nakon što je Nataša Tasić Knežević bila izložena vređanju i diskriminaciji od strane kolega, protiv kojih je zatražila disciplinski postupak i podnela prijavu Povereniku za zaštitu ravnopravnosti. Neposredno nakon toga usledila je serija tekstova sa manipulativnim sadržajem i tendencioznim interpretacijama, koje imaju jasan cilj da se pokaže moć medija, izvrši pritisak i obeshrabri svaka borba za pravdu.

U objavljenim sadržajima Nataša Tasić Knežević prikazana je kao privilegovana osoba koja „živi na račun građana“. Tvrdnje o njenim primanjima ne zasnivaju se na činjenicama, već na pogrešnoj interpretaciji podataka, ukupna zarada iz više godina predstavljena je kao iznos po nastupu. Brojka izvučena iz konteksta postala je dokaz nepostojeće privilegije, a umetnica meta javne osude. Takav postupak nije greška, već namerna strategija kojom se proizvodi utisak skandala i moralne nepravde.

Pored finansijskog aspekta, pojedini mediji su dodatno naglašavali činjenicu da je Nataša Tasić Knežević odbornica Srpske napredne stranke u Skupštini grada Beograda. Ta informacija, iako tačna, u ovom slučaju nema nikakve veze sa predmetom tekstova, ali je iskorišćena da bi se čitava priča prevela u politički okvir i izazvale dodatne emocije kod publike. Umesto da se govori o kontekstu njenog umetničkog rada i odnosima u instituciji, pažnja se preusmerava na političku etiketu koja služi kao okidač za frustracije.

Ovakav način izveštavanja ne doprinosi informisanju, već podstiče polarizaciju i učvršćuje podele. Umesto da se novinari bave činjenicama, oni biraju da oblikuju percepciju i da kroz selektivno kadriranje stvarnosti izazivaju bes, ne razumevanje. Kada se medijska moć koristi za stvaranje mete, a ne za traganje za istinom, novinarstvo prestaje da bude profesija i postaje instrument pritiska.

Ako postoje sumnje u nepravilnosti, one se mogu i moraju dokazati, jer je to u interesu građana. Ali iznošenje delimičnih podataka, konstruisanje afere i prenošenje insinuacija bez provere ne služe javnosti, one služe isključivo održavanju tenzija i podsticanju nepoverenja.

Ovaj slučaj pokazuje koliko je tanka linija između novinarstva i propagande. Uobičajen i zakonit sistem plata u pozorištu predstavljen je kao skandal, a umetnica je svedena na simbol navodne nepravde. Time se ne razotkrivaju problemi u kulturi, već se stvara nova vrsta pritiska društveni i politički, u kojem umetnici postaju kolateralne žrtve tuđih interesa.

Posebno je važno da se u ovom slučaju napravi razlika između prava na kritiku i zloupotrebe tog prava. Svi kojima je misija sloboda medija, koji se pozivaju na profesionalizam, etiku i novinarski kodeks, ne bi smeli da pribegavaju metodama koje su u suprotnosti sa tim vrednostima. Upravo zato, u ovom kontekstu, odgovornost novinara i urednika postaje presudan test profesionalnog integriteta. Sloboda izražavanja podrazumeva i svest o njenim granicama o odgovornosti da se istina ne koristi kao sredstvo pritiska, već kao prostor razumevanja i dijaloga.

Dok Srpsko narodno pozorište utvrđuje interne odgovornosti u okviru svojih postupaka, još je važnije da i oni koji oblikuju javno mnjenje pokažu spremnost na samopropitivanje. Prvi pravi test biće da li će redakcije koje su objavljivale ove tekstove pokrenuti sopstvene istrage, proveriti sve iznete podatke i obavestiti javnost o detaljima na koje su se pozivale. To je minimum profesionalne odgovornosti koji se očekuje od medija koji svoj rad zasnivaju na istini i interesu građana.