Boris Tadic

A kada je počelo smrtonosno dejstvo brže-bolje su optužili mrava da je ustvari on napravio insekticid, dok je cvrčak i dalje tvrdio da je bio u pravu, a muva tražila nova lica.

Istorija jedne političke tragikomedije u dve slike…

Pre manje od dve godine u trenu je u Novom Sadu 16 ljudi izgubilo živote. Među njima su bila i deca, čiji životi su prekinuti zbog bahatosti i korumpiranosti naprednjačke vlasti. Pre pada nadstrešnice ta vlast je slavila kao veliki uspeh rekonstrukciju tog objekta, a Vučić ga je slavodobitno svečano otvarao. Nakon što je 16 života brutalno prekinuto pod betonom te iste zgrade, vlast ovih dana organizuje predizbornu kampanju kao narodno veselje pod šatorima. Pred izbore za koje se studenti, opozicija i građani bore od kada je korupcija vlasti odnela živote, umesto utvrđivanja odgovornosti za smrt 16 ljudi, gledamo paradu šunda i kiča, obesna slavlja, šatore bezumlja i jata pevača koji se smenjuju u ovoj morbidnoj cirkuskoj predstavi.

Vlast pokušava kontrom narodnog veselja spram smrti da otupi svest građana da ovo nisu obični izbori. Pokušavaju da se zaboravi da ovo nije predizborna kampanja, već odlučujući trenutak koji se tiče opstanka ne samo naše države i društva, već elementarnih civilizacijskih vrednosti i kolektivnog morala.

Nakon svega što smo prošli devedesetih godina i nakon svega što smo uradili da normalizujemo naše društvo do 2012. godine, jezivo je u 21. veku u Evropi gledati u našoj Srbiji one urlike pod šatrama, potpunu regresiju vrednosti društva, onu želju za opstankom na vlasti po bilo koju cenu. Od ključnog značaja je da na to gledamo kao opasnu anomaliju, da ne dozvolimo da se to ikada i na bilo koji način normalizuje i ponovi, da nikada ne otupimo do te mere da količina tih scena postane nešto što prihvatamo kao neminovnost i pred čim sležemo ramenima.

Svaki taj pevač koji skače na tu binu ne sme ostati upamćen kao podržavalac određene političke opcije, što bi bilo legitimno. Od 1. 11. 2024. godine ovo nije više pitanje političkog, već ljudskog opredeljenja. Zato to nije pitanje podržavanja političke opcije, već zla. Ti pevači ne pevaju u kampanji - oni pevaju na ruševinama betona ispod kojih je 16 nevinih života. Oni pevaju na ruševinama razorenog društva, okupirane zemlje, laži, obmana, ucena, nasilja.

Ako se u ovom trenutku ne mobilišu sve snage u našoj zemlji samo ka jednom cilju - opstanku Srbije, naša zemlja će cela postati ta ista morbina šatra u kojoj će se kriminal, smrt, razaranje i rasparčavanje zemlje nazivati "opštenarodnim veseljem". Svaki građanin danas nosi istorijsku odgovornost za to.

I ne bori se režim samo za vlast. Oni se bore za opstanak svega stečenog tokom vlasti. Ni za njih ovo nije pitanje političkog opredeljenja. Zarad opstanka sopstvenih interesa, do krajnjih granica su ugrozili opstanak Srbije. Zato ni za njih ovo nisu nikakva narodna veselja - pod tim šatrama, ispod svih tih podignutih ruku uz patriotske pesme samo je njihov strah i očajnički pokušaji da se izvuku i ovaj put.

I ne zanima me šta mislite o meni ili bilo kom političaru. Situacija u kojoj se Srbija nalazi je daleko iznad toga. Umesto mora komentara ispod ove objave u kojima će se utrkivati botovi i obmanuti građani ko je veći sudija, a ko veći lažov, danas je važno samo koju stranu istorije ćete odabrati.

Budućnost Srbije zavisi od svakog od vas. Od svakog glasača, svakog opozicionog aktera, svakog ČOVEKA. Decenijama sam u politici i borio sam se protiv ovog istog režima pod različitim nazivima. Gubio i pobeđivao. I zato znam koliko lako skrenemo s p**a pod uticajem laži i obmana, ali znam i koliko snage ovaj narod ima da se probudi u istorijski odlučujućim trenucima.

Građani Srbije, vreme je!

Na The Economist 30th Annual Government Roundtable, koji se održava u Atini, o sledećim koracima Evrope između geopolitike, ambicija i proširenja EU govorio sam na panelu na kom su učestvovali Ahmet Davutoglu, bivši premijer Turske, Robert Habek, bivši vicekancelar Nemačke, Tasos Chatzivasileiou, zamenik ministra spoljnih poslova Grčke i Ana
Diamantopoulou, predsednica DIKTIO – mreže za reforme u Grčkoj i Evropi i bivša evropska komesarka za zapošljavanje, socijalna pitanja i jednakost.

Što se tiče jučerašnjeg još jednog gebelsovsko-naprednjačkog pira, osim što je jasno da je Vučić juče najavio kandidaturu za premijera, važno je osvrnuti se na još nekoliko stvari.

Prvo, u onome što je nazvao svojim poslednjim obraćanjem kao predsednika države nijednom rečju se nije osvrnuo na to da je u vreme njegovog mandata, nadstrešnica rekontruisana pod njegovom vlašću UBILA 16 NEDUŽNIH LJUDI. On i dalje priča o platama, penzijama i putevima, kao da nije nestalo 16 života i kao da nismo u situaciji da do sada niko nije odgovarao za taj zločin! Sve vreme režim pokušava da nas vrati na polje regularne politike, na teren uobičajene predizborne kampanje u kojoj iznose svoje uobičajene laži o navodnim uspesima, ekonomskim tigrovima i istorijskim poduhvatima. Ovo nije regularna kampanja, ovo nije više polje ni samo politike - ovo mora biti i ostati iznad svega borba za pravdu za 16 izgubljenih života i borba za državu u kojoj se takva tragedija više nikada ne sme desiti zbog osione, bahate i koruptivne vlasti.

Drugo, dok zbog toplotnog talasa cela Evropa otkazuje skupove i vlasti preduzimaju mere da štite zdravlje građana, Vučić organizuje najveći skup u slavu kulta njegove ličnosti. To je apsolutna neodgovornost, ali i direktan pokazatelj da je njemu lična promocija iznad zaštite zdravlja i života građana. Pa onda ni ne čudi ni što je došlo do tragedije na železničkoj stanici u Novom Sadu, čija rekonstrukcija se iz istih razloga požurivala - u svrhu političkog marketinga Vučića i njegovog režima.

I na kraju, iako svih ovih godina Vučić sve vreme sam sebe hvali, juče je u disciplini samohvaljenja dostigao vrhunac. Nije zapamćeno da je neki predsednik išao baš dotle u samohvaljenju da sam sebe naziva visokim kao jablan i čvrstim kao stena. On je juče bukvalno sam sebi i o sebi održao govor.

Sva ova tri aspekta su zapravo jedan - narcizam, kult ličnosti i želja za vlašću iznad svega, pa i ljudskih života. Zato ispred nas nisu izbori, već finalni politički, ali i civilizacijski test. Srbija se nalazi na raskrsnici na kojoj bira između sopstvenog opstanka i opstanka ovog režima.

Otac moje majke, moj deda Strahinja Kićanović i njegov brat Dušan odmah po osnivanju genocidne ustaške NDH 1941. godine, internirani su u kompleks logora Gospić-Jadovno-Pag. U logoru Jadovno mučki su ubijeni od strane ustaških zločinaca, zajedno sa desetinama hiljada Srba.

Danas na komemoraciji u Jadovnu odao sam počast ne samo svom dedi i njegovom bratu, već i svim žrtvama ustaških zločina. Sećanje na ove zločine i tišina iznad jama i mesta na kojima su bili logori moraju uvek biti glasniji od svih ustaških i fašističkih pirova, koji se, nažalost, povampiruju i danas. Samo tako se u budućnosti možemo štiti od ponavljanja tragedija iz prošlosti.

Zato Hrvatska danas ne sme da ćuti dok stotine hiljada njih peva na Tompsonovom koncertima. Zato osude parola poput “za dom spremni” moraju uvek biti snažnije od tih urlika koji pozivaju na najveće zlo i mržnju u ljudima. Zato ni osude iz Evropske unije takvih događaja ne smeju biti sporadične i stidljive, već izrečene zvanično, jednoglasno i kroz najsnažnije sankcionisanje.

Pitanje odnosa prema ustaškim zločinima nije političko pitanje - to je pitanje određenja prema civilizaciji i još više prema tome kakvi smo i da li smo ljudi. Svako relativizovanje genocida koji je počinjen nad Srbima predstavlja relativizovanje razlike između dobra i zla.

Pamtimo da se nikada ne bi ponovilo.

Rovshan Muradov was a unique figure in the sphere of international politics. When he first approached me in 2012 with the idea of establishing NGIC in Baku, he did not present me with a project, but with his dream. Today, thanks to him, NGIC is one of the most influential global think tanks, with significant impact across all spheres of international relations. As the driving force behind NGIC, Rovshan was able to establish contact with every leader and every country in the world, while always firmly upholding the principles and mission of our organization.

In the international arena, Rovshan was not only one of my closest associates, but also one of my dearest friends. Through immense dedication driven not only by work, but also by the passion of a man who invested all of his life’s energy, he entrusted NGIC with the responsibility to preserve his memory and continue the mission he began. Through the way he represented Azerbaijan and through his love for his country, Rovshan earned special recognition also from his homeland and secured his place in its history. Rovshan introduced the entire world to Azerbaijan.

Thank you for your tremendous commitment to achieving the noble goals of our NGIC. Thank you for bringing together, through your vision and energy, not only a think tank, but also a political family of all of us who had the privilege of working with you.

Thank you for always being there as a true and sincere friend.

Rest in peace, my friend.

Otišao je Dragoljub Mićunović…naš Mićun. Večiti borac za demokratiju, profesor, filozof, levičar, šahista, matematičar, zvezdaš. Bio je prvi predsednik Demokratske stranke nakon obnove njenog rada i prvi predsednik Skupštine nakon petooktobarskih promena. Nosio je na svojim leđima torturu Golog otoka koji je preživeo tek punoletan, studentski bunt šezdeset osme i osvetu tadašnjeg režima, isterivanje sa posla, egzistencijalne pretnje i sve ono što je stajalo na putu njegove velike borbe za demokratiju. Njegovi govori o slobodi bili su veliki zato što je uvek stajao uspravno pred svakom silom, ne pitajući za cenu. A uvek se radilo o životu ili smrti.

Bez Mićuna, u ovoj zemlji ne bi bilo ni tračka demokratije, ni one Demokratske stranke za koju smo se decenijama životom borili i pre nego što je ponovo nastala. Mićun ostaje sa nama u svakoj borbi za slobodu, demokratiju i dostojanstvo Srbije.

Христос васкрсе!

Желим вам срећан Ускрс и да га проведете у миру и радости са својим најближима.

Нека из овог мрака тешких времена васкрсне и наша Србија!

Срећан Ускрс!

Otišao je brat, drug, saborac. Otišao je čovek ogromne hrabrosti i poštenja i beskompromisni borac protiv nepravde. Otišao je veliki Dule Vujošević.

Ostaje velika praznina iza tako glasne borbe, tako velikih pobeda i jednako velike strasti u zaštiti pravih vrednosti. Uvek je bio na mestima gde su se sudarale suprotnosti i uvek ostajao svoj. Na pravoj strani. Uvek u žarištu borbe, a u njoj uvek pošten i fer borac.

Zato će u budućnosti ljudi govoriti - borben kao Dule Vujošević, pošten kao Dule Vujošević, veliki kao Dule Vujošević. I zato su mu hiljade pevale pesme, hiljade koje je veliki general podizao na noge svojim bićem velikog dečaka.

Putuj, mili brate…Tamo visoko, dočekaće te fanfare i zastave i naši najveći sportisti, naučnici i umetnici sa svim zasluženim počastima. Obradovaće se i jedan večni dečak Miša Tumbas, najveći partizanovac kojeg si tako dirljivo voleo, baš kao i tvoj Partizan.

Ostaješ zauvek veliki, jer “dobro pamtimo sve, sve što bilo je”.

Hvala ti za prijateljstvo i sve ono zbog čega je najveće!

Počivaj u miru, generale.

U potpunosti podržavam Đilasov predlog da svi akteri koji su protiv ovog režima sednu za zajednički sto i dogovore koordinaciju aktivnosti uoči predstojećih izbora. Ne mogu da se ne složim sa ovakvim predlogom, budući da javno i nedvosmisleno upućujem identičan apel sve vreme. Izuzetno je važan korak u ovoj borbi to što su i drugi opozicioni akteri počeli da pozivaju na dogovor i uspostavljanje koordinacije naših aktivnosti i sinergijskog delovanja.

Ponavljam da je ovo poslednji trenutak za takav dogovor i da je prihvatanje ovakvog predloga pitanje odgovornosti pred ambisom koji ugrožava bukvalno opstanak naše države i društva.

Sve naše razlike moramo ostaviti po strani, jer samo podele stoje na putu pobedama!